Nova Evropa

Од тога дана, Југословени Аустро-Угарске тражили су и захтијевали и сами, да их се шаље на Сочански Фронт. Свукуд другдје били су они непоуздани, а само ту на томе мјесту знали су се ухватити у коштац и са самом смрти, Ту су они били вјерни себи и својим идеалима. Могао је стога с правом генерал фон Крамон (у својим успоменама, што их је 1920 издао у Берлину, под насловом „Џпзег Оезтеггејсћипбамзсћег Випдезбепозге 1т Ме тпеје") написати и ове ријечи: „Југословени нијесу заостајали за аустријским Нијемцима у презиру према Италијанима, и то исто тако храбри Хрват, као Словенац, и Далматинац. А да су они по своме инстинкту били на правоме путу, доказ су оне непремостиве супротности што их је Версаљски и Сенжерменски Уговор створио између становника ове и оне стране Јадрана“... Тај инстинкт био је онај који је и генералу Боројевићу сугерирао одлуку, да се са својом Петом Армијом укопа на обалама брзе (Соче, онда када је налог Врховне Команде — издан у Тешену 19, М, 1915 — јасно говорио, да се има постепено напуштати вас териториј до линије Марибор-Загреб, гдје би се имала сакупити довољна снага да се спријечи далње непријатељско напредовање. Али таково наређење није могло служити чак ни као савјет оним војницима који би га схватили били као знак издаје са највишег мјеста, И у томе треба тражити оправдање и разумијевање за оно пожртвовно јунаштво које је од 23. У. 1915 — дакле од часа када се је 445 батаљона, 441 батерија, и 55 талијанских ескадрона бацило било на 122 батаљона, 44 батерије, и 4:/; ескадрона, који су се налазили на противној страни, — па до 24. октобра 1917, издржало 11 страшних битака, да тога дана, увијек у знатној мањини, извојшти продор код Кобарида, и за самих дванаест дана пребаци талијанску војску преко Пијаве и допре до планинског масива Грапе, А ако се диљем цијеле Италије, на свим виднијим мјестима, истиче заповијед генерала Диаза, уклесана златним словима на бљештавом мрамору, којом је он 4. новембра 1918 објавио велику и коначну побједу, зна се — како је то непристрасна историја забиљежила — шта је присилило пара Карла, да 17, октобра 1918 изда Манифест својим народима, шта је све довело до тога, да су словенски и маџарски пукови отказали дне 28, октобра послушност, и зашто је већ 29, октобра Врховна Команда морала издати налог да се напусти запосједнути териториј, и то у истоме часу када су аустро-угарски парламентари прелазили јужно од Роверета у талијански логор на преговоре о примирју.

Овако овај наш народ суди о свим тим борбама и побједама, А потребно је да се и ово све зна, да би се могло тачно разумјети и загледати свему до у дном С Ове Стране

и С Оне Стране, Стога ни вјера овог народа у своје право

324