Nova Evropa

Књиге и листови,

Јелена Лазаревић: „Енглескиње у Српском Народу“. (Београд, 1929, Издање Београдског Женског Друштва.)

„Добра коња, да лоша јунака!“ — Шта учини госпођа Јелена Лазаревић од тако дивне грађе и тако захвалног и пажње достојног предмета! А сви ми, који јој дадосмо било какве податке, постадосмо саучесници у том њену херостратском делу, које она еуфемистички назива „историјским, мада непотпуним, погледом на улогу и успомену енглеских жена у налпој народној прошлости и садашњости“, Али да, нама је госпођа Лазаревић говорила о некаком чланку за „Домаћицу“, пили тако негде; па је, како се чини, на тако нешто мислила и председница Женског Друштва, госпођа Лозанић, кад се обратила писмом госпођи Лазаревић, исказујући жељу, да „кроз Домаћицу срдачно изјави дуг захвалности у име Београдског Женског Друштва" — „за сва добра која нам је енглески народ учинио у годинама ратних невоља". Међутим, тоспођа Лазаревић је, изгледа, добила апетит једући, па је схватајући свој задатак трагично — исписала. ни више ни мање него 265 штампаних страна великог октава, а Београдско Женско Друштво пристало је да ту књигу изда као своје издање, Тешко је рећи, ко је више згрешио, писац или издавач.

Чега ти ту све нема, у том „погледу“ баченом озго на хрпу књигд и брошура из којих је, с једног или с другог краја, или и из средине, извучено и извађено, рђаво исписано или лоше испричано, сваковрсно штиво, без реда и без прегледа, насумце и некритично, у дужим или краћим, или сасвим кратким, одељцима, испрекиданим добрим и лошим фотографијама, неуко и неукусно, фрагментарно и без везе једног с другим. Госпођа Лазаревић, која — како се чини — од свег тог што пише и описује, ништа није доживела, и једва да је познала икога од важнијих личности о којима је у књизи реч, набасала је очигледно на неколико књига, брошура, и дневника, које су јој позајмили добри познаници, па је из њих вадила шта је стигла и како је знала и умела, а све остало, што случајно није имала при руци, сматрала је као споредно, или како она сама то „научно“ формулише: „Нисам се враћала на моменте, као ни на детаљније изношење стручне сарадње енглеских женских лекара за време Рата, јер је њих, у више махова, објављивао наш Црвени Крст", Где, — то нам је остала дужна рећи, па ће, бојимо се, будући истраживач имати да се промучи док нађе ту литературу на коју га упућује писац ове књиге, Уосталом, будући истраживач учиниће добро да се не послужи, без резерве, ни оним што је у овој књизи јасно ре-

389