Nova Evropa

чему нагињем. Ја не знам одакле сам долазим, али знам што ме гура«. А мало даље, он даје овакову мрачну и заправо очајнички празну слику садашњице: — »Лешине књижевника, смежуране над њиховим књигама: позориште гињолада. Лешине нација: конац домовина. Хоћемо ли моћи да смогнемо толико снаге да смионо посматрамо свет у његову распадањуг Најпре: машина која га изгриза и ломи.. Нова и трагична наличја љубави, вере, к безнађа. Зар се не запажа, да се човек мењаг Зар се не би ипак књижевницима могло да опрости презир на све што је друштвено, јер су и сувише чисти и сувише опијени свим што је питорескно, а да би имали снаге и смионости да сликају творницег... Али им ја не могу опростити, што нам скривају, и што пред самима собом скривају, човека садашњице, који је јасан објекат њихове задаће. Радник, који више не проналази разлога својој беди. Буржуј, који више не види разлога својем богатству. Љубав, која више не верује у свој објекат. Индивидуум, који не верује више ни у властиту свест, ни у бесмртност. Мушкарац који сумња у рад. Жена, која сумња у порођај. Не престаје ли човек да се сматра циљем» Не постаје ли он средством и храном врсте далеко јаче од безглавих машина»... Немоћан да тражи ишта друго до мноштво, он се зато налази оронуо и скршен поред мртвих митоса и мртвих вредности..« — Постоји »само једна једина идеологија, а то је буржујска, која нас све мало помало трује«. И Берл у томе сазнању тражи излаз у побуни, у протесту, и у рушењу. Треба спасти човека! Последња улога коју намењује интелектуацима јесте управо то: спасењечовека. Дон-кихотском оштрином својега пера он гађа једнако Жида, као и Коктоа. У своме заносу памфлетисте, он штеди једино Золин хуманитет једнога Барбиса, и у Малроову Гарину (из романа »Освајачи«) види свој највиши идеал; и то, што је најзначајније, у часу док се у нас — дакле у једној земљи где Гарини живе у милијонима — младост почиње да одушевљава најрафиниранијим суптилностима најсензибилнијег Жида. После Золе, инсистира Берл, престало се говорити из пука пуку, од срца срцу. Ако наш модерни друштвени и економски организам спречава додир интелектуалца са пуком, значи да је он разбољен, покварен, и да ту »једна револуција има да интервенише«. Јер »ми не можемо да се измиримо с тим да по“ станемо колекција манекена, убијена у својој самоћи, или да умиремо у калуђерском манастиру без Бога«. И коначно: »Ако књижевност не може да достигне пук, она нема друго до да умре... Мли са Золом, дакле, или ништа!...«

Берл је млад. Он припада оној непрестано младој француској омладини која никада не стари и која се непрестано

14