Nova Evropa

препорађа у својим вечно младим духовним обновама. Његово сведочанство долази после Дрије Ла-Рошелових и Фабр-Лисових аналитичких теза, које у себи сажимају последњу квинтесенцу буржоаске мисли. У часу док Панаит Истрати, на бегу из Русије, подиже свој глас негдашњег револуцијонара: »У име четрдесет година патње, и једнога живота који могу да поставим пред испит сваког поштена човека, ја тражим правду за све Русакове и за све оне Калганове који живе и умиру у Савезу данашњих Совјетских Социјалистичких Република«. Случај радника Русакова је фрапантан: он компромитује револуцију револуцијонарадиктатора-реакцијонера у сржи; јер, »не ради се ту више о социјализму, већ о терору који поступа са људским животом као са материјалом друштвеног рата, са којим се служи за победу нове и монструозне касте, која се нагомилава фордизмом, американизацијом, Котијевим продуктима, париским тоалетама, — окрутне касте, похлепне за господарењем и толико ратоборне да је кадра била да нападне Китај, зато што се овај усуђује да се ослободи концесије из царистичког ·_ времена, што значи срамоту са којом револуцијонари не би смели имати ништа заједничко... .«“)

Наш је час дубоко упонорен у својој фаталној недоследности. Револуцијонари од јучер прокламују се исто тако убедљивим реакцијонарима. И обратно. И што је најтеже, више него недоследност из материјалних и физијолошких разлога, пропагује се метафизичка и спиритуелна недоследност. Једни те исти представници мисли заступају с истим уверењем супротне тезе, и — у немогућности да поставе закључак — прибегавају свеспасавајућем релативизму. Сведочанство Берла је симптоматично. Оно бележи јасно несразмер духовних пулзација садашње мислене елите. Сведочанство Истратија је доказом десперације, разочарања, и промашења једног идеала који је испуњавао, и још увек испуњава, садржину безбројних живота. Из тога се, континујитетом психологије и логике, прелази у понор, у меланколију, у незадовољство, и у немогућност веровања. Када извесна генерација изгуби веру у било шта, у било какову трансцеденталну истину, или у било какав естетски идеал, она постаје бледа и инертна, флегматична и мртва. Ознака наших расположења јесте баш у томе губљењу вере, у немогућности да се поверује у облик, у бедноме сазнању да су сви напори узалудни и већ унапред осуђени на ликвидацију. Клица болести и смрти садашњице скривена је баш у томе прометејском апријористичком релативистичком са-

| *) Panait Istrati: „U affaire Roussakov, oul u.r.s.s. daujorđd hwui", sma „La Nouvelle Revue Frangaise", свеска од 1. октобра 1929,

15