Nova Evropa

мом родном селу у Банату. Он је знао наизуст много старих српских јуначких песама, и певао их је на скуповима које су сељаци мога родног села, по старом обичају, држали за време дугих зимских ноћи. Он је био гуслар, сеоски минстрел, и сељаци су га сматрали за пророка и прозорљивца. Јунак његових песама био је Краљевић Марко, легендарни витез српскога народа. Марко се борио за право и правду и заштиту слабих и угњетених. Једном приликом, стари гуслар спомену име Линколново, и назва Линколна американским Краљевић Марком. Ја разумедох шта је он мислио: исто као што је Марко имао све врлине једног идеалног Србина, тако је и Линколн, по мишљењу гуслара, имао све врлине једног идеалног Американца. Три године после тога, исприча ми један учитељ о Венијамину Франклину и ње-_ гову »змају и кључу«. »Чича-Томина Колиба«, у српском преводу, заокруглила је моје најраније знање о Америци. Сазнање о Линколну и Франклину, као и повест Херијет Бичер Стова, узбудише моју младалачку машту, и ја кретох према Западу, док се најзад не искрцах у Америку и не сагледах у Кастл-Гардену озбиљна лица чиновника за усељеништво. Само са пет цента у џепу, без знања и познавања икаког заната да бих се могао издржавати, и без икаквих сродника и пријатеља у овој земљи, моје депортирање изгледаше сасвим сигурна ствар. Ја сам то читао на лицима чиновника за усељавање. Тада ме један од њих упита: »Зар не познајете баш никога у овој земљи»« — »О јес«, рекох ја с неком самоувереном гордошћу; »познајем Линколна, Франклина, и Херијет Бичер Стова...« Чиновници за усељавање осмехнуше се, док ће један од њих рећи: »Ви показујете добро расуђивање у избору ваших американских познаника«. HM ја бих пуштен. Имена мојих американских познаника мора да имају велико значење у Америци, помислих ја, и моја амбиција беше да дознам то значење. Сваки добар Србин има једнога светитеља-заштитника чије име он религијозно прославља сваке године. Линколн и Франклин постадоше за мене светитељи-заштитници.

Један стари ложач и инжињер у ложачком одељењу прве фабрике у којој добих посла постаде ми добар пријатељ и поможе ми да се снађем у новоме свету. Црква Свете Тројице у Њујорку не беше удаљена од фабрике више него колико би каменом добацио. Једне недеље изјутра, после службе божје, стари Џим, ложач, показа ми споменик Александра Хамилтона, јужно од цркве Свете Тројице. Потом, указујући на стару Федералну Дворану, која је сасвим близу цркве, рече ми да она статуа пред двораном представља Вашингтона, и да она стоји на оном месту на коме

29