Nova Evropa

у цркви, Посланицу Коринћанима од апостола Павла. Када је глас Линколнове поруке стигао до далеких обала Атлантика, ја као да сам чуо мудраце с Истока како се у чуду питају: »Ко је овај нови политички месија у западној пустињи, и каква је његова порука»г« Био сам тврдо убеђен, да ни Свети Павле у Атини ни Свети Петар у Риму никад нису проповедали Христово Јеванђеље с већом искреношћу, простотом, и јачином духовног одушевљења, него што је Линколн проповедао Вашингтоново Јеванђеље пред отменим скупом у Њујорку, коме је председавао мој омиљени песник Виљем Кулен Брајант. О колика је то радост била за мене, једнога младића пуна одушевљења, кад сам нашао да је цела ова нација познала у гласу његову глас истинскога политичког месије! Зато нисам ни био изненађен, што се нација одазвала томе гласу и уздигла га на највиши положај части који она може даровати својим грађанима. Али, нажалост, један део народа остаде глух на Линколнов позив. Југ, отаџбина Вашингтонова, не прими већ одбаци Јеванђеље које је Линколн проповедао, не усвоји Јеванђеље свога властитог најистакнутијег сина. Линколн их подсећаше на Џексонову здравицу: »Наше федерално јединство мора бити сачувано«. И ово би сачувано крвљу оних идеалиста који бранише освештану заставу што ју је Линколн држао у рукама, и на којој је — према мојој машти — било написано: »Вашингтоново Јеванђеље спасења американског јединства«. Визија Линколна, са том освештаном заставом у својој јуначкој руци, подсећала ме је на речи гуслара у моме родном селу, који га је назвао био американским Краљевићем Марком.

Апостоли Хришћанства успели су, јер је Христос био у срцима њиховим. Моја мајка ме је томе научила; и то ми је објаснило, да је и Линколн успео зато што је божански дух Вашингтонова идеализма био у срцу његову. Тај божански дух ја сам гледао како дејствује у срцу Линколнову још кад је он у прашумама Индијане и Илинојса »непрестано читао и мислио«. Да, размишљајући о људима и догађајима, описаним у »Историји Америке« и у Вимсову »Животу Вашингтона«, које је некакав небески анђео хранитељ поставио уз домаћу библију у очевој му кућици, дрвеној и празној; и размишљајући о американском идеализму, који је објављен у свакој речи Вашингтонове Опроштајне Адресе. Клеј и Вебстер научили га беху, како да се држи у непрекидном општењу са оним божанским духом. А кад је био у општењу с тим божанским духом, Линколн је био узвишен, озбиљан, и често меланколичан. У таким тренуцима обични смртни нису могли проценити његове дубине