Nova Evropa

један шараф, у огромној машини — фабрици, делић истина неопходан, али који се даје лако заменити, а који се троши врло брзо и онда се избацује на глад и смрт, као да тај човек није збиља ништа друго до истрошени машински делић, бездушан и непотребан »шунд«, само шкарт без икакве вредности. Инжињери, техничари, стално раде на томе како да убрзају производњу, како да постигну све већу механизацију и тиме појефтињују робу, док хиљаде агената великих фирама неуморно раде да продаду све ширим и ширим круговима безбројне аутомобиле. И ово је опет символ, јер исто тако раде и друге хиљаде агената других индустријских предузећа. Генерални директори, са нимбом надчовечанске силе и моћи управљају производњом, рукују продајом навелико, притискују раднике да би производња била јефтинија, боре се међусобно за пијаце, и увлаче у конфликте своје односне владе и земље, постајући упливни чиниоци међународне политике. Они сами једва када могу опазити живот и уживати, преоптерећени послом, у вечитој журби, те ухваћени међусобно у страховит коштац око власти над нијацом, око власти над светом. А тек њихови клијенти, који лудо јуре у тим машинама, поставши и сами као неким делом аутомобила, који немају времена ни да виде плаво небо или да помиришу пољско цвеће!... Ланске године, два моја млада рођака, власници једног лепог и брзог аутомобила, возили су ме по најлепшим пределима Јужне Француске. Били су задовољни што су могли да почасте мене, старијег рођака, кога су први пут у животу видели, једном лепом аутомобилском вожњом, управљајући сами својом елегантном машином; а главно весеље састојало се у томе, што смо вратоломно јурилн са близу 120 километара на сат, дижући облаке од прашине, плашећи пролазнике, изазивајући понекад чак и пажњу од стране друмске полиције. Нисам ни видео оних лепих предела, јер ми је срце куцало брзо, брзо; осећао сам вртоглавицу, и на сваком завијутку кроз свест ми је севала мисао да ћемо сад Богу душу предати. А спреда, страга, и са стране, јурили су исто такви лудаци, и чуо се урнебес од сирена!... Поред нас, као футуристичке слике, јурили су, губећи се у магли и прашини, планине, села, вртови, замци, и значке и натписи на друму, упутства за аутомобилисте које је понамештао власник највеће фирме аутомобила у Француској, знаменити велеиндустријалац и инжињер, Андре Ситроајен. Признајем, у тој јурњави, у тој очигледној опасности и оштроме ветру који је немилице шибао лице, лежао је неки нарочити чар, али чар несумњиво отрован, чар декадансе и трке у смрт. Брзо се троше машине, брзо се троши и човек, усред наше цивилизације која се све више механизира. Разуме се, има

70