Nova Evropa

насљедства и праву оружја дода и трећи наслов: он се даје бирати за краља и тиме придобија дотадање пучанство у већем броју за себе. Истина, након првога успјеха и упокорења, многи су се опет дигли противу њега; али чињеница тога трострукога наслова достајала је, да је ново Виљемово краљевство било у једнакој мјери и наставак старе англосаксонске државе и нова норманска творевина, па се оно могло користити дотадањим развијеним државним уређењем, додавши му многе потребне и корисне реформе. Био је то заправо срећан препорођај дотадањега стања: Краљ је одмах имао јак положај на обје стране. Насупрот својим освајачким помагачима, истицао је Виљем право избора и насљедства, а насупрот старосједиоцима право оружја, па је тако био лишен обзира према обим категоријама својих поданика. Добро уређена плаћеничка чета чинила је Краља мање зависним од народне војске, па је и то дизало његов углед.

Виљем је особито спретно ријешио питање раздиобе земљишнога посједа, тога главнога извора благостања и моћи. Готово половица свега земљишта била му је припала конфискацијом посједа оних који су се противу њега борили код Хестингса, или су касније дизали буну. А тај посјед раздијелио је он својој дружини, било Норманима, било плаћеницима, било вјерним старосједиоцима. Притоме је Виљем поштивао и преузео англосаксонско схватање земљишнога посједа, али је на њ накалемио феудални начин подијељивања. Напосе је срећно било што је код тога пазио, да ни најбоље награђени не добију своје посједе у једној цјелини, чиме је постигао да је немогуће било стварање великих феудалних госпоштија које би — попут оних на Континенту — тежиле за што већом независношћу. Уз то су и посредни вазали морали заклињати се на вјерност самому Краљу, па је зато Краљ изравно располагао са свима слободним и оружаним људима у земљи. Напокон је сразмјерно мали опсег читаве државе допуштао да Краљ има јачу власт него што је то било у исто вријеме код знатно већих држава на Континенту, Француске и Њемачке. Краљевска власт била је дакле, у Енглеској, од самога почетка врло јака, и тиме је развој енглеског политичког живота одмакао за неколико стољећа пред развојем на Континенту.

На истом моменту почива такођер и почетак реакције, која се јавља насупрот пресизању моћне краљевске власти. Узрок, да је таква реакција могла имати успјеха, има се тражити опет у почетку тога раздобља: састав пучанства иза норманскога освојења био је ванредно повољан, јер се пучанство састојало у великом дијелу од слободних људи, т. ji. то су били, у случају потребе, оружју вични ратници. О томе

89