Nova Evropa

зији« Енглеза и »експлоатисању« колонија од стране »британских империјалиста«, па да се бојимо опасности да би Велика Британија могла лако и нас »прогутати« ако јој се сувише приближимо, ми смо дубоко уверени да Енглезе, и уопће Британце, треба позивати и привлачити к нама иу нашу земљу свим средствима и на све могуће начине, и да се опасност налази пре на супротној страни: да нам Британци —- зато што су тако далеко по свом географском положају, али поглавито услед својих урођених особина, — неће никада доћи довољно близу и у довољном броју. Ништа стога, по нашем мишљењу, не треба пропустити што би могло допринети узајамном упознавању и зближењу.

У том смислу, »Нова Европа« — која води своје порекло, нако посредно, од енглеске »Тће Ме Ешгоре«, коју је Др. Ситон-Ватсон са друговима издавао у годинама Светскога Рата (1916—20) у Лондону, — настојала је, за свих ових десет година откако постоји — да одржи и умножи своје везе са »матером-земљом«, са другом својом отаџбином, Великом Британијом, и да свој програм и своју политику, према нашим приликама и потребама, води у духу својих духовних зачетника. Она има сада задовољство, и задовољштину, да и шири круг југословенске интелигенције усваја њене погледе у томе правцу, па да хоће ево и практично да их примењује, удружујући се у организацију која себи поставља задатком, што пријатељскије односе са Великом Британијом и рад на што ефективнијем зближавању. Дан отварања Друштва Пријатеља Велике Британије у Југославији јесте дан остварења давнашњих идеја и жеља »Нове Европе«, и ми га поздрављамо, лично задовољни, срдачно и са радошћу.

Али има још и један виши разлог, зашто ми сматрамо да оснивање оваког Друштва долази данас у прави час, и да је »Нова Европа«, можда пре сваког другог, позвана да том приликом обавести и његове чланове и све остале своје читаоце о садашњем стању и положају у свету Велике Британије и Британскога Царства, са којим желимо да дођемо у ближи додир. Мако са закашњењем од десет година, идеје људи око енглеске »Нове Европе« у Рату одјекују данас пуним звуком на тлу где су никле, у самој Великој Британији, и налазе све јачег одзива у државама западне цивилизације: очи свију нас упрте су у овоме часу у Лондон, где се воде разговори који треба да ударе темеље новом поретку ствари у читавоме свету. Нисмо ни оптимисти ни песимисти с погледом на те разговоре; али познајемо добро ток повести, па знамо да ће успети идући разговори ако ови сада остану јалови. Јер се развитак и напредак света и друштва зауставити не могу. У томе току мисли, свакако