Nova Evropa

ловало на начин вођења борбе, у којем је превладавала умјереност. Та умјереност борбе данас је прешла у традицију енглеске политике, а могућа је у земљи гдје се не ставља све у надлежност државне власти, па држава и њен парламенат (иако у теорији све може) уређују само један сразмјерно мали дио народнога живота. Осим тога, један важан дио послова заједнице изузет је испод непосредне ингеренције свемоћног законодавног тијела и његове већине, и спада у самоуправно дјеловање и под приватну иницијативу. И ту су Енглези у пракси пронашли корисна и дивљења вриједна рјешења.

Довде изложене чињенице воде нас до једне од најважнијих тачака данашњег политичког устројства у Великој Британији, које се потпуно развило тек у задње вријеме, као посљедица проширења изборнога права. То је влада јавногамишљења. Народ све више тражи учешћа у важним одлукама. И док се другдје морало посизати за теоретски једноставним и логичким, али у пракси замршеним новотаријама, дотле су се у Великој Британији прилагодиле постојеће уредбе новом духу времена. Прије се изборништво узимало као арбитар у питању, која ће од двију великих странака саставити Владу; данас се изборима уједно одлучује и о важним питањима која би се имала ријешити у будућој законодавној перијоди. Странке побјеђују или падају са својим изборним програмом. Кад се једно важно политичко питање ненадано појави, владе све чешће настоје да рјешење препусте изборницима, дајући им с распустом Куће прилику да гласају за ону странку која је у свом изборном програму одабрала један или други начин за рјешење тога питања. Тако напримјер лорд Балфур није хтио расправљати питање царинске реформе у Парламенту који је био изабран у знаку питања вођења Јужно-афричкога Рата. Исто тако је поступао Балдвин, који је — иако је његова странка на изборима с јесени 1922 добила јаку већину — године 1923 изазвао распуст Парламента, да би консултовао изборништво у питању заштитних царина. Овака могућност апела на народ дјелује стално на расположење и Владе и Куће. Према томе нема више, бар у том погледу, право Русо када каже, да је Енглез слободан само сваке седме године, т. ј. само онда када су избори; насупрот, мишљење британскога грађанина стално дјелује, јер Влада и Парламенат морају свакога часа водити рачуна о расположењу јавности. Тако је и у Великој Британији дошло, у неку руку, до теорије мандата. А будући да народ сам код избора одлучује која ће странка саставити владу, то је природно да се Влада обазире на јавно мишљење. Она се у новије вријеме много мање брине о располо-

97