Nova Evropa

Развој укуса у новијој енглеској уметности,

(Госпођа Фани Копленд, позната списатељка и преводилац наших књижевних дела на енглески, која је за време Рата радила за нашу народну ствар, а од Рата живи међу нама, предајући енглески језик на Љубљанском Универзитету, одржала је — приликом Савремене Британске Уметничке Изложбе у Југославији, прошле године, — предавања, у Љубљани и у Загребу, о развоју народнога укуса у енглеској уметности од 1850 године наовамо, са пројекцијама. То предавање дала нам је да га, прерађено у чланак, донесемо у овој свесци „Нове Европе".)

Говорећи о уметничком укусу уопште, не подразумевам ту, наравно, ни укус нарочитих познавалаца и испитивача уметности, који траже увек оно што није тако лако приступачно мноштву, ни укус примитивних људи, који се веома слабо мења од времена до времена; него ми је намера да се ограничим на развој укуса међу просечном интелигенцијом, међу такозваним васпитаним људима, који настоје да пригрле праву ствар и да сију — ако им је то могуће — прибаве, или барем да је се нагледају, дакле укратко на укус већине наших добрих познаника и пријатеља, особа које су на истој социјалној висини као и ми, могуће и на наш властити.

Моја полазна тачка овде биће око године хиљадуосамстоипедесете. То је време забележено у Енглеској као доба најниже реакције, да не кажем летаргије, у интелектуалном, етичком, и уметничком погледу. Треба прочитати шта о томе каже Бернар Шб у разним предговорима својим драмама. Карлајл (Тћотаз Сагјује), велики пророк свога доба, који је живео доста дуго да види конац овог перијода, био му је супротан. Тенисн (Теппузоп), његов највећи песник, имао је у уметност свога времена мало вере. Било је јоши других незадовољника, и то многих; па ипак је ретко које доба, као целина друштва о којем је овде реч, било више задовољно са собом и са својом културом. Ова се култура показује наравно, и поглавито, у делима уметника. Ценити уметност, спада у посао културнога човека; а уметност, то значи музику, сликарство, и кипарство, или бар — у Енглеској оног времена — сликарство и кипарство.

То је доба стајало на врхунцу своје културе за време Велике Изложбе, у години 1851, за коју је сазидана чувена Кристална Палата (»Стузфа! Рајасе«), огромна зграда испуњена штукатурама, колорираним копијама признатих уметничких“ драгоцености, узорцима и моделима модерних

127