Nova Evropa

нашој јавности, па и у нашем парламенту, говорити о томе, како су нешколовани официри бољи од школованих, како: су народу »ближи« неквалификовани него квалификовани чиновници, и т. д.. И то не вриједи само за државне службе. Ту су се чак, констатујемо радо, прилике поправиле. Али смо имали прилике, у једној установи социјалног осигурања, кроз дуже времена проматрати услове под којима се намјештају код нас у приватним предузећима интелектуални радници; како се мало ту пази на школске квалификације! Да ли је то оправдано или не с обзиром на саме способности, друго је питање; али би о тој појави наши школовани људи, а нарочито они који праве школе, морали водити више рачуна. Наши привредни кругови нису још дошли до увиђавности, као држава, да би се наша интелигенција дала у већој мјери корисно запослити; готово би се могло рећи, да у тим нашим круговима постоји извјесна аверзија према школованим људима. Постоји мишљење, да су нешколовани људи за сваки посао згоднији, спретнији, еластичнији, »практичнији« — то је права ријеч; па ради тога и узимају у службу радије неквалификоване на мјеста за која се иначе тражи школска квалификација. Обично се мисли, да је то због тога што се школовани више плаћају; пракса међутим показује, да није сасвим тако: многи и многи »квалификовани« задовољио би се радо с платом ових нешколованих. Да се то запази, није потребно ићи у Македонију, — то се догађа, у стотинама случајева, и у самом Загребу.

Према томе, тачно би било оно мишљење, да људско друштво не цијени човјека колико он вриједи, него колико он њему, друштву, вриједи. Ако се код нас мисли, и вјерује, да су нешколовани људи способнији, т. ј. извјесном људском друштву у датом моменту кориснији, од школованих, значи, да квалификација коју су школовани стекли у школама несамо да не доприноси њиховој вриједности него напротив — да је умањује. Значи, да школа у нашој интелигенцији не развија оне способности које се у животу одњетраже. А у школу се иде (или би се морало ићи) баш зато да се стекну квалификације за социјалну функцију вишега реда, коју интелигенција у друштву врши, за функцију управљања радом других. Кад школе ту задаћу не врше, онда се догађа оно што даномице можемо посматрати код нас, и што смо горе споменули. Ту закони и наредбе не помажу много. Треба мијењати систем и менталитет, поготово код оних који руководе образовањем. То иде полако. Треба људи, не одредаба на хартији, — »теп пој теазигев«! А образовање је једини фактор друштвеног развитка који лежи у људској моћи. За просвјету, поред