Nova Evropa

траг данунцијевштине могао да открије и у Пасколију, и у самоме Фогацару. Ја кадикада, у визији, видим по улицама Рима Клаудија Кантелма и Пјетра Мојиронија, »краља Рима« и »Светитеља«, једног на арапскоме коњу, другог на палестинском магарету, како јашу напоредо и како се међусобом разговарају; и не гледам их с удивљењем, као сенке хладног Алигијерија, већ »по домаћу«, као витез витезове. М у многим најновијим духовним манифестацијама ја запажам данунцијевштину. Например, у новоме начину писања »чланака«, који сада улази у моду по политичким листовима, и који није више или мање тек одбрана једне странке, или неког одређеног интереса, већ је »чланак« сам за себе, који не каже ништа прецизно. То је нека варијација лажне уметности, која се интонира с индигнацијом без индигнације, с обожавањем без обожавања, уз подсмех који се не смеши. А филозофске манифестације» — Нападао сам прагматизам, који је ту ономадне K. нама донесен. А је ли баш тај прагматизам толико англосаски или амерички колико се то причињава» Није ли и он ефекат расположења духа у садашњем часу» Није ли то пре ничејанизам, који је прошао кроз данунцијевштину» »Погледајте добро, па ћете видети да мора тако бити«, — писао је Ни. кола Валета...

Многи повезују, или боље бркају, нову мистичку, аристократску, и естетичарску струју са препородом идеализма у савременом свету; а други је сматрају хипертрофијом идеализма, па са њом поступају на лаку руку, исто онако како смо и ми то чинили са позитивизмом и са историцизмом, којима смо припознали легитимне захтеве, Али препород идеализма јесте, и мора да буде, рестаурац ија духовних вредности, и у првоме реду вредности мисли. Насупрот томе, струја коју смо оцртали уништава вредности духа и мисли, претварајући их у арбитрарност, у Сензуалност, у сентиментализам, у веровање слепо и у чудо; она је у исти мах непријатељица идеализма. Ко даје право новинарима и пискаралима- по листовима, да називају »мистицима« идеалисте, који развијају своје афирмације у облику појмова и размишљања, те позивају да се њихове тврдње испитају и продискутују аналогним мозговним процесом» Ко даје право да се естетичари мешају с »естетама«, који припознају додуше стваратељску снагу уметности, али уметност не постављају другамо већ у историју уметности, тако да се она марљиво истражује тек у њеним настраностима и посебностима»> Ко даје право онима који су блиски сензуалности, а онда славопојцима силе ради саме силе (обично особе мирне и нимало опасне у свагдањем животу), ко им даје право да се сматрају аристократама и идеалисти-