Nova Evropa

ма, те да се поставе уз бок онима који, за љубав хегеловској конкретности, не заборављају на кантовску хладноћу, нити за љубав Кантове науке на науку Христовуг Ко даје право господи окултистима и спиритистима, да се увлаче у друштво људи који раде за столовима сасвим различним од њихових, и да, баш као и они, употребљавају реч »дух«, али на начин како то чине продавци ракије» — Сви ови дакле несамо да претерују идеалистички принцип, него га напросто поричу и ниште. Ако буде требало претерати у идеализму, ми ћемо већ настојати да то сами учинимо, ми који знамо где је он код куће; и за то што ми можемо да претерујемо у ономе што поседујемо и што је наше.

Али не, — струја неискрености и празнога има, бесумње, поред најближих и површних разлога моде, имитације, и књижевног заната, индивидуалних интереса и каприса, и дубљих разлога; само неу филозофском и моралном идеализму, већ у његовој супротности. ИМ када бих ту имао да их истражујем, започео бих са бележењем интернацијоналности овог стања духа, и морао бих да се осврнем на опћенито стање Европе у Деветнаестоме Веку, које се огледа и у Италији. Чисто бих библијски рекао, да грехе отаца испаштају деца и нећаци, па их позвао да истражују грехе генерација које су нам претходиле.

Два велика греха: један грех противу Мисли, — када се је, из протеста противу насиља нанесена емпиричким знаностима (што бејаше мотив, у извесноме смислу, легитиман) хтело — после Канта, Фихтеа, и Хегела, — да врати унатраг, те се тако напустило принцип моћи мисли, по којему је она могла да задахне и савлада целокупну реалност, будући да ова и није друго до спиритуалност и мисао. У почетку се, додуше, није баш одрицало отворено и јасно моћ мисли, већ се та моћ пренела у запажање и експерименат. Али како су се ови емпирички експерименти морали показати недовољнима, то се »реална реалност« показала као неко недомашно »с оне стране«, као нешто што се не да спознати, као мистериј, — тако да је позитивизам из свог крила оплодио мистицизам и обновљене религијозне снаге. То је било разлогом да сам рекао, да се два перијода не могу изречно одвојити и удаљити један од другога, тако да дођу у изразит сукоб међусобно: с ове стране позитивизам, а са оне мистицизам; јер је овај син онога! За позитивиста, након кабинетских мешања, тешко да има ишта дражег од неспознајног, т. ј. од мешавине у којој се налази микроб мистицизма. Други бих велики грех тражио у анализи економског стања и друштвених борба Деветнаестога Века, и посебно оног великог историјског покрета какав је био социјализам,