Nova Evropa

ни, виси она замрзнута суза. Стаза се вије уза страну Окна, а онда престаје бити стазом, — постаје стрмим путељком који као перваз иде дуж велике провалије Севернога Зида. Овде-онде има знак где треба стати ногом, и понеки зарез у стену да би успон био за трун лакши. А онда на гребен. Врх није ни близу тако узак као што се чини пре него што на њега ступите, па треба доста дуго да се доспе до те нашироко изваљене круне зупчастих стенурина. Кад сте једном тамо, ви и сами постанете стеном међу стенама. Једино вас поглед на савску и дравску долину потсети да има још света и тамо у дубинама. · Разор, Јаловец, Мојстровка више-мање су у истој равнини са вама; једино: се још Отац Триглав и његова невеста висе над вама. Пратилице Мартуљка држе се гордо пострани иза своје краљице Скралтице; а Спик, њихов стражар, излаже своје бело перје зрацима подневнога сунца. 1

Пут доле лак је и сигуран, преко снега и брдских пашњакд; само с пролећа, кад се снег топи, па се ледењаци сурвавају громогласно низ стрмину, постаје стаза несигурном и опасном. Једних Духова прошао је туда кроз Кланац један усамљен путник, па је пошао доњим путем према тријентској страни. Зна се само да је ноћ провео у Шумској Кући испод Кланца. Разбио је прозор да би се дохватио браве. То му је била последња ноћ на земљи. Сутрадан је беснела бура у брдима, — лавине су грмеле као громови, а ветар је звиждао и бесно наносио снег у шпиље, метрима висок. Тога бурнога дана нестало је путника. После су данима честити планинари, до колена и до појаса у снегу, газили по Јаловцу и Разору, тражећи га, али узаман. Почеле су се причати о њему свакојаке приче; све је изгледало могуће, — чак и да је још у животу. Но након два месеца, кад је снег окопнео, откривен је његов мртви леш, и једно пастирче нашло је остатке што их оставише гладни зверови. Сахранише их доле, у Крањској Гори, у посвећеној земљи на Ламасу. А на сам дан сахране, иста онака бура беснила је у брдима као онога дана када је погинуо.

Понајстарија писана вест о Присојнику биће, мислим, она старог Валвасора, историчара Крањске ХМГ столећа. Валвасор је био долењски племениташ, који се заљубио у ове горе и долине, па је цело своје имање потрошио на штампање и објављивање свога монументалног дела: »Части Слава Војводства Крањског«. Он ту спомиње и Присојник. Али, да се не варамо: планинарство није било у моди у она времена, и Валвасор тешко да је доспео далеко иза Вршичког Кланца. Он је ишао удобним околним путем око утоке Савске Долине. Али су му причали о краткоме путу горе изнад села, испод Кланца, којим би смео човек

296