Nova Evropa

могао проћи с једне стране на другу кроз велике висине, пузајући коначно на све четири кроз једну велику рупу у стени. Савесни стари историчари трагали су узаман за некаквим природним тунелом на крају Кланца, да би утврдили место ове рупе. А ја мислим, да лукави сељаци из Горње Крањске нису марили »страног« господина, који би се шећКао уоколо, и гњавио их испитујући све могуће о земљи и што је с њом у вези, па да су му, »у поверењу«, и остајући притом сасвим озбиљни, напричали, како пут с оне стране Вршичког Кланца води право кроз Окно Присојника...

Али да оставимо Валвасора и његову причу, па да се опет приближимо Присојнику, и његовоме Северноме Зиду. Ја ћу испричати како сам се, последњ а, попела на њега, и под каквим околностима. Кад се тога сетим, пада ми вео на очи, — пада сен на сва она брда испред мојих очију. Иза вела, на брдима Успомене, стојимо нас троје: млади Лојз, преплануо од сунца и штркљаст, са мудрим добрим очима, најбољи од свих планинара, највећи кавалир међу спортсменима; Едо, брзоноги, атлет и уметник, — са вечним потсмехом на уснама, да предусретне потсмех с друге стране; и ја, која никада нисам била млада у својој младости, осећајући за час пријатну свежину младости која из њих бије, и заборављајући на час зимски пут који ме чека... »Дакле, Ви бисте хтели да се успужете још на неки Зид»« — запита ме Лојз де Реги, којега смо обично звали само Лојз. = »Хајде да се попнемо на Присојник. Готово је исто тако широк као и Триглав, и забавно је. Опет нас троје, као и лане, Едо, Ви, и ја.« На овакав позив, у овој земљи — која, на несрећу (или, можда, на срећу) нема професијоналних водича по брдима —, шта се може него брже-боље радосно прихватити пружену руку, и спремити се. Па сам тако и учинила. Нисам ни слутила, да никад више на овој земљи нећемо ми, тако у троје, опет поћи да се заједно пењемо на брегове ...

На прво место долази Триглав, Али после њега, нема или бар није било, — партије за пењање, или пузање, која би била боље позната у источним Алпима од узлета дуж Севернога Зида буљооког горостаса. Није то шала, — пуних хиљаду метара пружа се његово лице од Шумске Куће до краја оног неугледног затубастог рога за који Присојник пристаје да му буде врхом. Његову достојанству то не смета!...

Једнога предивнога сунчанога поподнева, у месецу августу, Лојз де Реги, Едо Держај, и ја, пођосмо весело на пут, у брда, прво из Љубљане, а онда из Крањске Горе. Нисмо ишли Руским Путем, како је обележен, већ смо ударили Старим Путем обраслим травом и маховином. Пред

297