Nova Evropa

нама су ишли други излетници, које смо све време сустизали, са жељом да их престигнемо и пређемо, просто зато што нам се милело да будемо бољи и први. Едо и Лојз били су вероватно, у то доба, два најбржа планинара у Словенији, у земљи која обилује снажним људима и где лако“ ногих атлета има на претек. Ја сам напињала сву своју снагу да не заостанем, јер им иначе не бих више смела на очи. Али поуздано нећу више прелазити овим путем за тако кратко време, нити тако лака срца. На крају Кланца навратисмо у Ерјавчев Дом, на вечеру и спавање, с тим да сутрадан отпочнемо с пењањем. »Не треба да се журимо«, рече Лојз, »имамо пуно времена да га свршимо«. И нисмо се журили.

Брда су разнолика, баш као и све друге божје творевине. Триглав је велик и усправан, — тај се не сагиба ни пред ким. Спик, напротив, даје се освојити, и приступачан је и женама. Па и Присојник би радо био дружељубив, његови се »димњаци« прилагођују ставу планинара, и он настоји да пружи о трен ока камен да се на њега стане, или испупчење да се човек зањ руком ухвати. Једним путељком уокруг дохватисмо се првога димњака, — једног пространог поцрнелог обронка у Зиду. На њему се била посадила, сат-два пре нас, повећа чета веселих пузаваца, планинара који су дан раније ишли пред нама. Да нам не би падало на главу камење што се рони под њиховим ногама при пузању, оставили смо им времена да се дигну и пређу; а ми онда ударисмо' за њима до горе, па другим путем, да бисмо несметано могли похитати даље. — »Не можете тим путем« викао је за нама неко из оне групе. = »Хоћемо да можемо!« —- одвикивао је у одговор Едо, који при пењању постаје обестан и хоће да се шали. И одиста пређосмо, скачући с камена на камен. — »Ми Вам не можемо помоћи при скакању« — објашњавао ми је Едо. »Али Вам неће помоћ ни требати, — чемуг« — настављао је Лојз, — »та овде бисте могли комотно проћи аутомобилом .. « »Или поставити стб за вечеру« — додавао је Едо. И онда обоје у један мах: »Морате моћиј«... Мени паде на ум једна прича из детињства, у којој се каже, како »велико« и »мало« зависи просто од тога шта се под тим подразумева. Учини ми се да исто гледиште треба да применим и у овом случају на »широко« и »уско«, кад станем на камен ногом. Главно је да има места да се може стати! И тако смо се пузали све више, ослањајући се што мање можемо, и тек колико морамо, на предусретљиво камење које стрши из стена. У ствари, на Присојник се иде боље хватајући се рукама него пузајући ногама. Нарочит спорт!... Док су младићи расположени терали шалу самном, ја сам полако одмицала, и

298