Nova Evropa

А на лакој страни Присојника, једини осамљени шетач пажљиво је газио путем за који се мисли да је сигуран, кад га једна велика лавина у јуришу дограби и однесе...

Бујице камења утичу на мене као оно у рату нападаји аероплана. Ко би се њих ради узрујавао и потрудио да убрза корак! Постоји сигурност да човек оклизне, или и да стрмекне, да би за који тренутак раније измакао с опасног подручја. Нико не зна када и куда ће пасти камен, а математска је вероватност да вас неће погодити. Али Лојз као да је имао фаталну привлачност за камење. Једном га је немилосрдно ударио један камен посред лица, а једанпут опет умало да није погинуо од једног ударца. Поред мене су пролазили без оклевања, као да није било вредно да погоде баш мене. |

И гле, велико Окно зјапило је право над нашим главама. Снег у њему чинио је да је изгледало као око у зиду. На нас се није освртало. Мако ми толико волимо планине, њихово је срце ипак од камена. Иста она бездушна празнина што се била надвила над оним бедним ратним заробљеницима док су работали и гинули градећи онај велики пут доле на подножју... Ми пођосмо лево од Ока и отпочесмо да се пузамо још и уз последњи комадичак онога што је било пред нама. Кад смо већ били при крају, угледасмо ону другу партију где се угодно сместила у једном малом седлу,

да опет отпочине. Лојзу чињаше задовољство да отискује ногом каменчиће низ стазу којом смо се пењали, који су иако безопасни — дизали прах и изазивали страх. »Не може их погодити«, мрмљао је у браду, »а нека их мало заплаши,

кад су и они нас плашили«.

Врх је био и овај пут ћудљив и недоступан. Пели смо се, све више и више. Одједаред се нађох с носом тик пред једним големим усправним гребеном. Мили Боже, да чудне камените авети! Још последњи »димњак«, и дивова глава издизаше се изнад нас, као да нас с потсмехом пита да ли смо још разочарани о њему као што смо били док смо га гледали одоздо. Напокон сам осетила у својим костима, да је Присојник одиста господствено велик, и да свака друга илузија потиче једино услед његове несавитљивости. Ситни · као мрави на пространим странама стене чинили се моји пратиоци, који су тражили погодне прелазе и камење које ће издржати ногу. А онда, на крају крајева, Едо се пребаци, па пружи и мени руку. Избисмо најзад на сами врх, тик уз неизбежну кутију од метала са књигом, у коју смо према правилу — записали свој туристички рекорд у пу зању. Требало нам је седам сати. Иначе се сматрало да десет сати није мало за овај подвиг. · i

300