Nova Evropa

Дан је био божанствен, зрак пун сунца а ипак свеж од снега. Јели смо мало, пили још мање, а онда смо се сковитлали низ лагану стазу коју сам била одабрала себи за силазак када сам се оно сама попела на овај врх. Што се више журиш, лаганије одмичеш. Низ једну широку падину, нехотећи да заостајем увек иза мојих пратилаца, пустим се храбро за њима, без обзира на замрзнути снег. Али, у један час, омаче ми нога. Неколико тренутака клизала сам низ брдо седећи, а онда се изврнух и скотрљах доле. Није било провалије на дну; а било је вероватно да нећу ударити о једину стену која је лежала на путу. Покушала сам, колико сам могла, да уставим свој стрмоглави пад, и у томе се одлутих — врло непаметно — да одбацим од себе свој штап са гвозденим шиљком, бојећи се да њиме не избијем себи око, па да рукама одбраним лице, а иначе се предам судбини. Да признам истину, осећала сам пријатну сензацију: кретање је било и сувише брзо а да би се ишта могло размишљати, а није био потребан никакав напор ни напрезање. Све и да сам срљала право у смрт — тако ми се бар чинило —, не би ми ово брзо путовање било мање угодно и спојено с уживањем. Али младићи као да нису делили ово мишљење. Моје необично спуштање учинило је да се брже-боље врате натраг, запрепаштени, баш у часу кад сам ја стигла до краја, па поскочила на ноге да бих их уверила да нисам повређена... »Све у реду«. »А шта Вам је то на рукавуг« питао је строго Едо, показујући прстом. И гле... Неки луд камен посекао ме је испод лакта; а други опет начинио ми је »рупу« на глави. Крв је текла обилато из обе ране. Изгледало је, за неколико часака, као да сам била жртвом каквог покушаја убијства. На срећу, то што нисам падала у несвест већ сам све окретала на шалу, увери младиће да на крају крајева све то неће бити ништа озбиљно. Едо је познат као футбалист, па зна шта је повреда, — зато ми је по пропису превио ране на глави и руци. Али, иако су завоји били пријатни, предложила сам да ми их скину пре него што стигнемо до талијанске стражаре на граници, јер богзна шта би стража ту могла помислити и какав извештај послати о томе!

Кад смо се спустили, младићи пронађоше још дивне планике; а онда — кући.

У мојој успомени остаде једна више калејдоскопска визија лепоте, један нов осећај непомућена уживања, какво се може имати само у високим планинама. Обогатила сам своју прошлост, ускратила сам своју будућност. Јер ника

више нећемо се ми, тако у троје, пењати уз брда. 0

Куд се деде понос Присојника! Зауздаше га, и скрхате га, да би га могли узјахати и жене и деца. Никада више |

301