Nova Evropa

одговора, треба да још једаред погледамо унатраг, па да тачно уочимо, ко се борио за слободу штампе и ради чега, а ко се данас победом те слободе највише користи и на који начин.

Уколико слобода штампе има да одговара слободи духа, за њу су дубоко заинтересовани не они који штампају већ они који пишу; па и међу овима само они за које је писање душевна потреба, те за које је штампана реч тек средством општења са широким кругом других људи, који ово општење траже. Издавачи, и њихови помоћници и намештеници, као и писци-занатлије, за које слобода штампе значи само проширење тржишта, те који могу наћи примену своје снаге и свога капитала и на другој страни, интересују се за слободу штампе само професијонално, док су »од те струке«; а чим би штампарску радионицу заменили рецимо токарском радионицом, или трговину књига трговином дрва, или од писања књига по наручби прешли на канцеларију да пишу акта по наређењу, — они би у том часу према слободи штампе постали равнодушни. Јер они не мисле ни на какву моралну одговорност, коју вуче за собом слобода штампе и штампана реч, они стварају новинске трестове и типографијске консерне финансијским средствима а не из сентименталности, уз било како образлагање својих назора и гледишта. Они вешто прикупљају ситне паре (од којих се праве тешки милијони) снабдевајући све трафике, папирнице и продавачнице новина књижевним »шундом«, у виду »занимљивих« романа, које издају најчешће у малим свескама, излазећи усусрет најгорим инстинктима и лошем укусу масе. Напротив, они малобројни који пишу зато што не могу а да не пишу, који осећају потребу да приказују људски живот у његовој многобојности и многостручности, или који стављају на хартију плодове својих размишљања и истраживања, те који би писали све и кад не би имали могућности да штампају оно што су написали, — за њих је слобода штампе као хлеб насушни, као чист зрак, без којега живот није живот. Њима је та слобода потребна ради неминовне чежње човечјег духа да са другима дели оно чиме је сам занешен, јер му се на уста прелива чега му је срце пуно. Галилеју је поуздано било свеједно што мисле његови савременици о непомичности или о окретању земаљске кугле, а ипак је био кадар да претрпи сваку муку за своје мисли —- изнесене на јавност, а несамо ношене у себи! Или, шта је требало Дарвину, човеку повучену и мирољубива духа, да изазове противу себе готово цели свет тиме што је обелоданио своју науку о природној селекцији. М ови мужеви, и толики други, то су све прави освајачи слободе штампе, док је борба била чиста и идеална, — док у том храму нису

356