Nova Evropa

почели трговци да терају спекулацију за властиту корист. Али како данас стоје ствари» — Покушали смо то утврдити напред, са неколико потеза.

При данашњем стању ствари, тврдити да је ограничавање слободе штампе потребно значи, по нашем мишљењу, борити се за штампану реч а не противу ње. Јер само паметним ограничењем може се сачувати вредност и достојанство штампане речи. Наравно да ту није реч о борби противу слободе духа и слободе стварања већ једино о борби противу разузданости и несавесности, којима треба поставити границе, да не би до краја компромитовале штампану реч. Ствар није лака, али је потреба неминовна. И стога треба приступити задатку без обзира на ватру коју могу отворити погођени интересенти, с помоћу свих оруђа и оружја из старог арсенала: да су у опасности прогрес и култура, да се ради о угушењу духа, да се враћамо у Средњи Век

Главна, на први поглед готово несавладљива, запрека раду у овом правцу састоји се у томе што, у постојећим приликама, не изгледа могуће да се нађу форме ограничавања слободе штампе које би истодобно пружиле сигурност, на једној страни, да неће задрти у позитивну вредност онога што се штампа, и на другој страни, да ће се постићи да у штампу не уђе оно што је негативно. Навикли смо да у свему тражимо тачно одређену реглементацију, па кад ове нема, склони смо веровати, с добрим разлогом, да ће наступити самовоља. Међутим, баш на подручју о којем је реч тачна реглементација не даје се остварити. Штампана би реч имала да служи истини и добру и лепоти (који су међусобно често испреплетени), а ко би уложио захтеве ових начела у одређене законске одредбе»... Ту је тешко судити на основу закона, и ту судије не могу бити чиновници, који се држе искључиво закона, већ би морали бити сами поклоници и служитељи штампане речи, и то пре свега они који јој најискреније и најпоштеније служе, т. ј. за које захтеви савести стоје изнад свих других побуда и сваког закона. Притом, и најчеститији служитељи штампане речи само су људи, па могу да не буду увек и у свему слободни од једностраности и пристрасности, те да не оцене исправно оно што није у сагласности с њиховим погледима. Научник који исповеда једну теорију, неће бити склон да одобри ширење друге теорије, коју он држи погрешном; или уметник који припада једној школи, није увек способан да буде правичан према делима која потичу из других школа. А ипак исто право ширења припада свим теоријама, ако ове одговарају општим захтевима науке, као што су допуштени сви правци уметности ако их заступају људи од талента а не тек занзат-

357