Nova Evropa

лије или спекуланти. Остаје дакле бојазан, да не угледа света све оно што заслужује да буде објављено штампом, ако се заведе цензура, ма била она састављена и од најсавеснијих појединаца. С овога гледишта, неправичност ће се умањити, или свести на што мању меру, ако се право одобравања за штампу повери што ширем кругу личности, од којих је свака компетентна за извесно подручје, а које су својим радом доказале да се знају узвисити изнад свега што је лично или ускогрудо. Поред тога, не би било на одмет да се, поред имена писца (па чак и псеудонима), стави и име онога који је дело одобрио за штампу; то би штавише, у много случајева, служило најбољом препоруком (као што данас служе предговори чувених писаца), а свакако би присиљавало »цензора« да своје одобрење даје с пуно опрезности. -

Идуће питање било би, у овом току мисли: на који би се начин могло образовати круг лица чије би одобрење било потребно да се написано дело може штампати и слободно ширити» — Само је по себи јасно, да ту не може бити говора о одређивању или именовању, будући да би притом одлучну улогу играли воља и нахођење онога који одређује, што би ствар — на крају крајева — одвело опет натраг ка старој цензури. Исто тако се не би овде дало применити с успехом ни изборно начело, јер би се кадар бирача морао саставити од личности према извесном спољњем критерију (да су писци), док је основна мисао свега нашег разлагања баш у томе, да се тражи дубока унутрашња савесност, по“ штење које често ни издалека није својствено свима онима који се баве писањем. Шта дакле остајег — Остаје да се иако је то противно духу нашега времена које у свему тражи што тачнију реглементацију —, у овом случају одступи од правила, па нови поредак покуша остварити путем про“ извољног одређивања (»бепегано еашуоса«); да се неколико личности, признатих на својим подручјима и у разним областима, а притом још познатих са своје савесности и свога моралног поштења, састану и уједине, па сами себе прогласе судијама штампане речи. Они би морали храбро и отворено изложити побуде које их руководе, и пристати да лично јамче за она дела која изађу с њиховим одобрењем, и у погледу стварне и у погледу моралне вредности. А даље би се круг ових лица могао проширивати једино путем самопопуњавања, будући да би само ове »судије штампе« били кадри да просуде кога сматрају достојним да им се придружи те да ступи у њихове редове. Селекција ове врсте била би тешка само на почетку, па би после функцијонисала правилно као свака добро вођена академија или виша судска установа.

358 |