Nova Evropa

intransigeninost; i obećavajući da će uskoro objaviti svoju Istoriju Dubrovnika, o kome mi je govorio s entuzijazmom, naglašavao je posebnim tonom; »Ali ne bojte se ničje intramsigentnosti, ma otkud ona dolazila, Svaki narod ima pravo da veruje u svoju budućnost, To je pravilo koje vredi za sve nacije. I za moju, kao i za Vašu. Budućnost koja bude determinisana izmedju tih nacija imaće ргахо,,,«

(Atma, u oktobru 1930.)

IL Balkan u „spektrahnoj analizi” grofa Kajzerlinga,

Nas nije nimalo začudilo neozbiljno tretiranje Balkana od strane бтоја Kajzerlinga, u njeđovoj majnovijoj »Spektralnoj analizi Evrope« {Pariz, 1930), jer poznajemo u osnovi celo to posmatranje i postavljanje problema sa stanovišta »grandsenjerskog ideala«, koji on večito ističe, kao svoj lični plus pred ostalim smrtnicima, Kajzerling »iznenadjuje« još jedino nekolicinu posleratnih nemačkih intelektualaca, koji su u znaku opće dezorijentacije i zabune izbacili nekoliko lirskih i patetičkih prividjanja, a da nisu nikako imali smijonosti da zagledaju u suštinu stvari. Patos i lirizam, uznemirena i dekorativna reč, kojima su uspeli — s mnogo veštine i sa malo duha — da zaodenu izvrnute stare istine i šuplja proročanstva, osnovana na i suviše proizvoljnom iskustvu, izazvali su u prvi mah oduševljenje kod ove posleratne publike, zatrovane lažnim misticizmom, površnom filozofijom, i relativističkim kukavičlukom, Kod grofa KajzerlinBda bio je i specijalan slučaj: da je svojim sumnjivim i bastardnim poreklom ({židovsko-nemačko-baltskorusko-irancuskim], koje on pravda raznim šaljivim iako ne veoma plauzibilnim razlozima, uspeo da se nametne savremenom kolaboracijonističkom raspoloženju, i da se prolivenim religijoznim alelujama uturi u red blaženih andjela-nosilaca mira i dobre volje medju ljudima, U stvari, u suštini, cele ove majstorski satkane konfuzije ideja, opservacija i misli, i beležaka, — koja sadrži enciklopedističke ambicije Vikove »Nove znamosti«, — leži jedan neozbiljan i nesavestan парадај па čovečamstvo i na ljudski duh. Jer na sve to nagvaždanje nekog superijornijeg, aristokratskog egocentrizma, svako može da zapita: otkuda jednom čoveku pravo da — u težnji za jednom fiktivnom, personalnom, isključivo subjektivističkom analizom — izdigne sebe na osamljeni pijedestal, a preda se da postavi, u nikakvom srazmeru, celo čovečamstvo? I to, ne iz neke duboke — recimo tolstojevske, ibzenovske, ili ničeovske — potrebe, da zadje u suštine pitanja ili da pokuša rešiti zagonetku sveta, već iz puste želje, da se utopi u briljantinost svoje lične dokone duhovitosti, praveći od cele te »analize« (koja bi,

363