Nova Evropa

Мома Еугора

Knjiđa XXIII. Broj 4. 16. aprila, 1931

Поводом годишњице Достојевског. 1

Добро је што се и код нас почело да пише о Достојевском, барем о годишњицама. Још је боље што се, од Рата наовамо, његови списи све више преводе на наш језик, и што се, поводом ове тодишњице (педесете од смрти), објављују и досад тако мало познати, или уопште непознати, његови чланци из »Пишчева дневника« и грађа из његове преписке и рукописне заоставштине, — да се боље види разлика између онога што он пише и што се о њему пише. У обилатој литератури о Достојевском, што се за последњих деценија развила на свим светским језицима — особито на руском и немачком —, има додуше и много добрих студија и сјајних приказа личности и дела великога руског писца и мислиоца, као и разних занимљивих података и појединости и објашњења потребних за боље разумевање његова живота и његових мисли. Па и на нашем језику има већ понешто што вреди прочитати, — особито што су о њему (за последњих десетак година) написали наши и европски Руси (емигранти). Али међу нама самима, међу нашим људима од књиге и пера, још је увек врло мали број ушао дубље у ствар, т. ј. у списе и мисли Достојевског, те очигледно није случај да смо ми на њега тако касно наишли. Држимо стога да неће бити на одмет да мало застанемо на том нашем српскохрватском, и југословенском, односу према Достојевском, и да се мало замислимо. Јер и ово наше садашње бучно прослављање, педесет година након смрти, врши се с недовољно познавања писца и човека Достојевског, више за параду него спонтано и из потребе срца.

»Достојевски је врх над врховима« — каже лепо госпођа Секулић —, и све је испод њега »својина других народа и раса, али врх је наш, словенски«. То је можда тако, и ми у овом случају радо усвајамо познату црногорску мудрост о броју »нас и Руса«, — али треба поштено призната, да смо ми Словени, ван Русије, а поименце ми Јужни Сло-

217