Nova Evropa

kad tu ruku strasno celiva, ne prodje ni trenutak, Greši se, i odmah se traži oproštenje; ubija se, ı odmah nastaje gdriža savesti, Vernik, sumnjalo, i bezbožnik paraju se, kao konci na komadu platna, jedno za drugim, ili se utkivaju ponovo istom brzinom, Cela je gama na jednoj jedinoj ličnosti, kao što je stotinu lica i raspoloženja na Mikelangjelovu »Strašnom sudu«. Krvotok radi strahovito brzo, i svakoga trenutka donosi novo raspoloženje. Ljudi su nošeni kao u snu, Ništa ih ne kontroliše. Svest je retko u akciji i, zboš toga, podsvest i nadsvest piruju pir i teku slobodno: pojave su iz dubokih ljudskih dubina, hrču i kriče iza sna, бгомисе, 1 де ја, Радауса zagreva i pali nerve, fe ovi izvlače psihizme, altta, i čuda, iz najdubljih i najstarijih slojeva ljudske prirode, Iznutra izbijaju halucinacije, prividjenja, utvari, snovi, U čudnim vizijama, sreća sedi na bolu: ponekad je sadržaj bola latentna sreća, i obratno,

To je ta psihologija koja je toliko očarala Ničea {»>jedini koji me je nečemu naučio iz psihologije«), i koja je, zaista, složena i protivurečna, ali u isti mah raskošno bogata. Čije su psihološke riznice tako pune i ogromne? Jedini Šekspir mogao bi tu da se meri; pa i on samo ma izvesnim područjima. To je jedna psihološka tropika, a jednovremeno i patološka, metapsihološka i mitopsihološka, Zbog toda je ona bila dugo vremena nerazumljiva; kao i Betovenovi kvarteti, kao i tolika druga najveća, ili bar najnastranija, dela.

Sada je to već malo drugačije. Vršena su ispitivanja i ispod sloja u kome stanuje aktuelni duh zvanično, i nadjeni su čitavi stari gradovi koji su-tu ležali kao stare civilizacije pod zemljom. Bačeno je malo svetlosti i izvan toga, i nadjeno je da Dostojevskoga psihologija nije samo iz »Dbolesnog mozga« i usled »padavice«, nego da je to velika, praljudska, ljudska, i čovečanska psihologija. Ona je postala pristupačnija i počelo se da je se bolje razume, Osvetljene su mnoge pećine i nadjeni su stvarni i prirodni ponori i katedrale nasladanih staladmita i stalašktita. Dostojevski je pisao krvlju istmu, i ono što se njemu dešavalo i što se uopšte dešavalo, On je bio ispitivač sebe i svih drugih. Išao je ulicama i pratio do u stan ljude, žene, decu, starce, ugodnike, robijaše, umetnike, i naučnike. lako je dao izraza onome što je zapazio u ogromnim i debelim sveskama ljudske i čovečanske psihologije, u svojoj pedesetidevetoj godini žalio se, da »stvarno nisam izrazio ni dvadeseti deo od onoga što sam želeo i, možda, mogao da izrazim, Što me teši, to je uobiбајепа nada, da će mi Bog jednoga dana dati snage i nadahnuća da se potpunije izrazim, ukratko, da ću moći izložiti sve što se nalazi u mome srcu i u mojoj mašti«..

Sve je to apsolutno tačno. Kad se izvrši psihološka analiza, од росефка до »Кагатахоућ«, ide se u skokovima Ка sve dubljem, višem, i širem psihološkom saznanju, od male psiho-

298