Nova Evropa

Knjiga XXIIL Broj 6. 16. juna, 1931

Да се барут не упали. (За 300. свеску »Нове Европе«,)

На стотине проблема витла шаком овог људства расутог по пространој земаљској кори. У ужурбаном темпу мота се и обрће људска заједница, повезана међусобно чврстим ланцима прадједовског стварања од искона свијета па до данас, и носи процијеђене мане и одлике милијона у непрестаноме врењу преточених предака. А ипак је сваки и најмањи дио увјерен, да су небо и земља само за њ створени, и да он овој нашој кугли даје посебно свијетло и посебну вриједност, — самостално, одијељено, и независно од свих осталих. М тако живе. Уређује свак своју кућу како ће најбоље одговарати само његовим потребама и прохтјевима; сања и настоји како ће све, и природу и елементе и све људе, упрегнути у то завјетно рало своје жуђене богате и неисцрпне жетве. А онога дана када рало удари о туђу ледину и пробуди задријемалог сусједа, настане вика и запомагање, и оног умишљено повријеђеног и оног истински пониженог. МИ тада сеисмографи људског памћења забиљеже, да се је опет негдје на неједнакој површини пролила људска крв, и да се је на тај начин умирило једно махнитање разбјешњела човјека. А уз то је сигурно, да је насртљиво рало или сузбијено, или да је прешло, зашло, и остало у туђој ледини. М ништа више од велике тутњаве! Баш као што се ни у природи ништа ни за длаку не промијени након парања језиве олује и сијевања муње попраћене муклом грмљавином. Или су зар дневни сукоби мравјих чета зауставили снажно цијепање земље под резавим плугом раног орачаг...

Тако ето, гледана с великих висина гдје круже облаци, изгледа тутњава узаврелог људског бијеса. Али само са тих орловских висина. А овдје, у долини стиснутих градова и размакнутих села, једино наде и разочарања, мржње и љубави, велике жртве и силне похаре, урезују бразде у људску душу, једну и исту за све и свакога, од првог отвореног

- 393