Nova Evropa

мотивима (Каленић, Крушевац, Раваница, Руденица, Велуће, Наупара). Исту гиздавост и елеганцију срешћемо и у живопису тога времена. Уметници налазе много дражи у декоративном, у живописним појединостима, у нежним и грацијозним фигурама. Обраћа се нарочита пажња на колористичне ефекте и на декоративну композицију.

Ако се постави питање о оригиналности српских уметника, онда се мора одати свако признање оним скромним мајсторима који су, највећим делом, анонимно радили на подизању величанствених грађевина и на њихову украшавању живописом и пластичном декорацијом. Српски уметници су велики еклектици. Они компонују мотиве, узете са разних страна, у једну целину, са много талента и са много инвенције. Блистава Немањина црква у Студеници сједињује оријенталске и византијске утицаје са утицајима Запада. Основа њена је византијска, диспозиција простора је оријенталска, док мраморна инкрустација, фрисови од архатура и пластична декорација портала и прозора упућују на Запад. Исту ту декорацију срешћемо, сто година доцније, на Дечанској Цркви, на којој је радио »мали брат« Вита из Котора града. У живопису је нарочито нашао израза таленат старих српских уметника. ХГУ век дао је врло велике сликаре из Нагоричина, Грачанице, Дечана, Патријаршије, и Леснова. Они се несамо достојно такмиче са истовременим сликарима у Италији, већ их и надмашују.

Данас се стоји пред мучним питањем односа српских и италијанских сликара тога доба. Сличност извесних иконографских тема често је врло уочљива и она обично наводи археологе на претпоставку, да су српски сликари вршили позајмице из Италије. Грандијозна уметност Препорођаја у Италији фасцинирала је археологе у толикој мери, да им изгледа јеретичком свака помисао на нешто подређенију улогу Италије у њеној уметности 14. века. Морају се ипак узети у обзир неколике околности врло значајне, које говоре у корист српскога сликарства 14. века. Пре свега, српски живопис тога доба надмашује италијански и разноврсношћу мотива и бројем споменика. Далеко је пак важније, што се српски сликари већ у 14. веку стављају пред проблеме форме. Они, истина, још не познају законе перспективе (њих у 15. веку није познавао ни творац италијанског сликарства Препорођаја, Мазаћо), али они осећају фигуре и предмете у простору, и труде се да томе осећању даду израза у својим сликама. У целом италијанском Треченту неће се наћи са толико успеха решен проблем HpOстора као у слици »Свадба у Кани« у Грачаници (нажалост, јако оштећена), или »Тајна вечера« у цркви Св. Андреј B реци Трески (скоро сасвим пропала). Третирање наге (bi