Nova Evropa

(Ојачани босански католички Бог завео је међу своје верне пуну послушност, самопоуздање, ред, дисциплину, верску организацију, одређеност тежња и циљева, међусобну солидарност и вољу за пожртвовање за Њега и у име Његово. Али је он свим тим особинама и тековинама постао незгодан за босанске Некатолике, да не кажемо и за државу. А ако се ове тековине добро уоче и разгледају, питање је да ли се не би нашло да су оне сумњиве вредности и да носе штету и самим католицима. Поратно превирање маса и друштва општа је појава, па овака католичка извесна устаљеност и ред готово да не одговарају духу времена; они се указују као неприродни, наметнути, нису резултат природног процеса развитка, него вештачки конструјисана ствар, од јаке и моћне међународне верске организације, која није изашла из њихове босанске средине. Наши су католици, баш као и православни, по свом развитку, још у добу дечаштва (детињства), па је опасно њихове снаге и вредности, које још нису дошле у праву могућност ни да се изразе, спутавати у један укочен систем, у католичкоевропски калуп, који иначе може бити подесан за зрелије народе у пуном развитку. Из примитивности ускаче се у западно европејство, у коме је тешко брзо се снаћи. Услед тога, опасност је да остану несамостални, вечно недорасла деца, која стоје под туторством и не могу да постану своји. Колико је ово тачно, показује најбоље чињеница, да се многи наши загрејани католици поносе католичком цивилизацијом као неком нарочитом европејштином, и гледају на остале некатолике као на неке балканце. Балканство забацују и презиру као нешто антикултурно, управо варварско, заборављајући да су и они сами балканци и да се не може изићи из своје властите коже. Презрење свега »балканског«, презирање је самога себе и отуђивање од своје Ораће.

Има их који и увиђају да су и они ипак балканци, али сматрају католицизам као неку »ублажавајућу околност« за то своје балканство. То је крупна заблуда. Ми смо последњи који верујемо у неку »балканску расност«, и који допуштамо некако »балканизирање« Југославије, или чак и целе Европе. Али држимо, да на те ствари треба објективно гледати, и да треба добро разликовати позитивне стране »балканства« од његових негативних страна и од оријенталства. Све лоше балканско треба одбацити, а све што је од њега за култивисање треба прихватити. Југославија треба да прими све добре и трајне вредности Запада, да се потпуно у добром правцу и смислу европејизује; али Балканац мора остати; по суштини свога бића, по својој дубокој унутрашњости, оно што јест, оно што се не сме и не може