Nova Evropa

да је — под утицајем големе немачке пропаганде 0 ратној одговорности — делио кривицу за изазивање на обе стране, тај ће се брзо уверити о правом стању ствари ако — са Г. Шмитом — посвети мало пажње овим недавно објављеним аустријским документима.

Још маршал Конрад од Хецендорфа, у својим мемоарима (»Ам5 шешег Глепахен«) говорио је отворено, да се у Аустрији ишло за освајањем Србије, и да се само чекало на згодан час; на једном месту, он каже како га је још децембра 1907 Ерентал обавестио, да су циљеви његове балканске политике »анексија Босне и Херцеговине и присаједињење небугарских делова Србије«. Ово потврђује у потпуности један од нових докумената, који садржи меморандум што га је (9. августа) дао саставити гроф Ерентал, за време својих преговора с Извољским; ту се, међу осталим, говори о антагонизму између Бугарске и Србије као о »фактору с којим треба рачунати«, и предвиђа »најжешћи сукоб који мора избити« међу њима: Ако у том сукобу станемо на страну Бугарске, да би се створила Велика Бугарска на штету Србије, тиме би биле учињене потребне припреме, тако да у часу повољне еврог“ cke констелације ми можемо ставити руку на остатак Србије. Онда бисмо осигурали границе о ко јима сам напред говорио: Арбанија која би постала независна под нашом егидом, Црна Гора с којом бисмо одржавали пријатељске односе, и Велика Бугарска која би била нама обавезна«. То је бар сасвим јасно, — анексија Босне и Херцеговине имала је да буде први корак у присаједињењу Србије Хапсбуршкој Монархији. И немачком Министру Иностраних Дела (Господину Шену, Негг уоп Зећоеп), с којим се састао — почетком септембра — у Берхтесгадену, тумачио је Ерентал у поверењу, да је даљи циљ његове политике на Балкану »потпуно уклањање српског револуцијонарног гнезда«, на тај начин што би Србија припала Бугарској, »мирној и добро уређеној држави« која би послужила као згодна брана противу руско“ словенске навале, — о чему је Шен одмах известио свога Канцелара Билова (5. септембра 1908). Кад се ово зна, онда је још лакше схватити целокупну акцију Аустро-Угарске пре Анексије, и њену одлуку да окупацију Босне и Херцеговине претвори у анексију, као и све предрадње и међурадње у вези с тим, о којима говоре, у својим чланцима, Б. Шмит (а у једном чланку пре тога, у »Slavonic Review« за март 1930 — Ситон-Ватсон: о једном »раном пројекту анексије«, за који чланак и каже да би могао послужити као увод у недавно објављене документе од стране Аустрије).

— Л—