Nova Evropa

da imaju potpuno pravo oni koji иде razlikuju .po.odelu i po spoljašnjim manirima a ne po unutrašnjim osobinama, On je bio oličenje onih oholih i uobraženih Engleza koji idu kroz svet sa uverenjem, da je Engleskoj Bodom dato pravo, i čak dužnost, da vlada nad »zaostalim rasama«, t, J. nad svima ostalim narodima. Siguran u svoj uspeh, on se je strašno zbunjivao i očajavao kad u nečem ne bi uspeo. Sa svojim oksfordskim obrazovanjem i sa prinčevskim poznavanjem Imperije, on je mislio da mu sasvim prirodno pripadaju svi položaji, 1 imao ih je sve, Skoro sve — jer nikad nije postao Prvi Ministar, što je bio san njegova života. Smelo, šotovo svirepo, Slforca razgolićuje ovog »idealnog aristokrata«, sa kojim, po njemu, iščezava kasta plemenitih lordova. Mesto njih, u javni život Engleske, — sa manje formalnog prava i sa manje predodredjenosti, ali sa više moralne snage, jer sa više socijalnog autoriteta, — dolaze novi ljudi. I, zanimljiva stvar, ovi movajlije ne vladaju manje dobro, i čak nisu ni manje džentImeni; štaviše, beleži vragolasto Sforca, jedan mladi činovnik iz Forenj-ofisa kaže svojoj tetki, koja ga žali što mora da radi sa ministromsocijalistom: »Ali da znate tetka koliko nam je laknulo otkad najzad imamo posla sa jednim učtivim čovekom!«... Govoreći o »ratnim figurama«, pisac je spomenuo i nelkoliko vojnika, Pored Foša ratnika, video je i Foša državnika, koji razume mnoge »civilne« stvari, kao naprimer pravo naroda da raspolažu sobom, moralne i političke mogućnosti i nužnosti, što je retko slučaj kod vojnika, koji obično hoće da se tera do kraja, da se zauzme što više, da se steže i da se pritiskuje. U nekoliko slučajeva, koje pisac navodi, Foš je bio razumniji пебо mnogi civili, nego Klemanso, nešo Lojd Džordž: bio je protiv vojne ekspedicije na boljševike, protiv istrebljivačkos rata sa Turcima, protiv talijanskih pretenzija na Jadranu. To nije mala zasluda, čak ni onda kad je taj isti čovek napravio jednu krupnu drešku tražeći za Francusku levu obalu Rajne. Talijani su imali jednog sličnog čoveka, vojnika sa smislom za ljudsku psihologiju, naročito za psihologiju narod4 pod oružjem koji se javljaju u modernom ratu: to je bio Dia c, koji je došao posle Kadornina poraza kod Kaporeta, Diac je bio »zdrav razum«, pametan čovek i uvidjavan šef; on je shvatao, da su i vojnici ljudi a ne figure, i da su narodne mase živa bića sa posebnom psihologijom, koja se mora poznavati i poštovati. Kao kakav moderni industrijalac, Diac je vodio u pukovima čitavu socijalnu politiku, rukovao raspoloženjima, osećanjima i strastima, budio oduševljenje, iskorišćavao nežnosti, — on је dokazao da, u modernom ratu, iznad strategije, stoji socijalna ekonomija i socijalna psihologija. - . | Pisac je s osobitim zadovoljstvom prikazao poslednje tri pape. Teško je reći sa kojim je imao više uspeha. Pije X

~

98