Nova Evropa

ћене угодношћу. Али уживање произилази из акта обнављања пјесничке визије; не ради се, дакле, о уживању као такову, у којем виде битни естетски моменат хедонистички правци, него о посебној врсти уживања. Моменат диференцијације одређен је моментом обнављања пјесничке визије, а никако моментом уживања, те онај први мора да буде наглашен. И рјешење једнога ребуса, рецимо, попраћено је моментом уживања; али је обнављање Дантеове поезије једно, а рјешавање ребуса друго. Грос је идентификовао угодност која прати интелектуални акт рјешавања ребуса са доживљавањем Дантеове поезије. За њега се естетско уживање налази у »погођеној« слици коју је Дантеу пошло за руком да нађе. Није то више пјесничка визија која се органски извија из једнога осјећајног доживљаја, него вјештина којом Данте спретно барата!...

Овако изгледају емпиријске чињенице. Оне су замишљене као физичке вриједности, дакле ван пјесникових доживљаја, те се постављају између субјекта и објекта, између пјесника и читатеља, кидајући нужно сљубљивање њихових душевности и одводећи психичко збивање сасвим на другу страну. Ако схватимо ријеч као групу становитих гласова који о себи проузрокују становите психичке импресије (ЕоефћеКет говори о »тамном« у, о »шиљастом« и, о »клизавом« л, о »меканом« В, и т. д.), зауставили смо се на њима и изгубили смо потпуно пјесника из вида. HM због тога у сличним експериментима не можемо да нађемо праве чињенице; — ми не можемо да нађемо личне вибрације Дантеова стиха са деликатним музикалним прелијевима, који потјечу непосредно из пјесникова срца; не можемо да нађемо сугестивну драматичност приказаног призора, која свједочи о истинитости пјесникова доживљаја; не можемо да нађемо, у једну ријеч, пјесника људски тронута али који је уједно и строг судија, како је неко лијепо рекао. Мјесто свега тога остала је само површина: ријечи као ријечи, и то ријечи пријевода, узвитлана одијела, неко нејасно уживање ван представа и, што је најљепше, у све то се мијеша асоцијација Румплерова аероплана. И то је Дантеова поезија за експерименталну психологију!...

Како су могућа и одакле долазе овакова схватања» = Емпиријска естетика, која је настала као реакција против догматике апстрактне естетике, посегла је за натуралистичким методом као једино могућим конкретним погледом на реалност, и за његовим »чињеницама«, тојест за појавама схваћеним појединачно и изоловано, без могућности да се сведу под један заједнички принцип. Оне се могу највише сврстати у разреде и типове, као што то раде зоологија и ботаника. »На упит, шта је умјетност« — каже Кроче —,