Nova Evropa

свој својој прегнантности, у нас превести тачно) оцртана страшна атмосфера околине у којој се налазе љубавници; преводилац је ту ријеч превео с далеко бљеђим изразом »ar d«. Слика је, дакле, у пријеводу алтерирана, и ту Дантеова доживљаја готово више и нема. О ритму да се и не говори. Оригинал и пријевод представљају два ритма, двије осјећајне интонације. Оно нешто болно и њежно, а уједно религијозно резигнирано, што карактерише на особит начин Дантеове стихове, долази из сложеног душевног стања пјесника, тронута над жртвама слијепих људских страсти, али уједно и понизно предана, у увиђавности нужности и неизбјеживости Божје правде. Дакако, Грос свега тога није могао да види; он је пред собом имао једну »чињеницу«, тојест »Дантеове« стихове, са њиховим појединим ријечима (које су и самом својом дужином изазивале психичке реакције!), са њиховим зорним моментима, па је хтио да на експерименталан начин утврди извјесне »естетске« законе.

Што емпирија сматра естетским моментом, најбоље се разабире у начину како Грос поставља проблем. Он пита, уколико зорни, дакле пластично-фантазијски, елементи помажу или сметају естетском уживању. Али дигнимо те »ворне« елементе из Дантеових стихова, дигнимо слику голубова и љубавника у вртлогу паклене олује, шта остаје» Цијела поезија ишчезла је нетрагом. Није ли баш права реалност Дантеове поезије у тим »зорним« моментима» Гросу су требале »чињенице«, и он је морао да укочи Дантеову визију, и осјећајне вибрације које живо усталасавају ритам, на чулно-зорне сензације и на ријечи узете као шумове и звукове. Да је на тај начин Грос морао доћи до закључка, иначе заједничког цијелој емпиријској естетици, да се у царству љепоте може бити блажен на разне начине, потпуно је разумљиво: неко ужива у зорним сликама, а неко у ријечима, и т. д.. Али оно што Грос држи »естетским« није никакав естетски доживљај. Дантеови стихови садрже ванредну реализацију једне пјесничке визије која се, својом пластичном снагом, сугестивно намеће фантазији. И то је ту једина и права чињеница. Ми можемо да естетски уживамо само на један начин: само адекватним обнављањем осјећајних прелијева Дантеових стихова и пјесничких слика које он приказује. Ријечи су ту схваћене као директни изрази Дантеових осјећања, а не као акустички феномени, као звукови који, независно од пјесникових осјећања, садрже извјесне психичке могућности. Исто тако, слике нијесу психофизички визуелни доживљаји емпиризма, него креације засићене пјесниковим осјећајним импулсима. Дакако, доживљај поновне рекреације праћен је »уживањем«, као што су и све друге духовне функције пра-