Nova Evropa

hat vom. dem Себетзфаплдје посћ паећја меббејав5еп, 50опдетп ihn in semer ganzen Volistandigkeit vor sich, Diese Gewissheit aber gibt m der Tat sich selbst fiir die abstrakteste und širmste Wiahrhest aus, Sie sagt vom dem, was sie wedss, mur dies aus: es ist; und ihre Wiahrheit enthialt alleim das Зеш der Засће« (»Чулна извјесност, осим тога, изгледа HajHCTHHHтијом, јер она није изоставила још ништа од предмета, него га има пред собом у његовој читавој потпуности. Али ова извјесност показује се у ствари најапстрактнијом и најсиромашнијом истином. Она каже о ономе што зна само ово: то постоји, те је у њеној истини садржана само констатација постојања ствари.«) Догод се предмет не уклони, сазнање је немогуће. Емпиријско кидање јединственог естетског акта на субјекат и на објекат, који је »друго« наспрам субјекта, значи фалзифицирање реалности. Умјетнина схваћена као предмет, као ствар, као »дата«, пријечи идентификацију субјекта и објекта, идентификацију примаоца и умјетника. Утолико можемо да разумијемо Дантеа, уколико учинимо његов доживљај својим; а то нам је потпуно могуће, јер смо и ми у неку руку Данте, јер смо и ми индивидуализације исте духовне опћенитости које је индивидуализација и Данте. Кад то не би било тако, зар би могли да схватимо страствену, чисто људску мржњу, из које су се родили призори његова »Пакла«; зар бисмо могли да схватимо чежњиву музику у стиховима његова »Чистилишта«, кроз чије полусјене промичу благо смирени, покајнички ликови и сјене анђела зелених крила; зар бисмо могли да схватимо бљештави тријумф духа над материјом у његову »Рају«» Све су то осјећања, страсти, и полети, свих нас, који су сакривени у понорима наше најдубље људскости. И што би за нас значила Дантеова поезија, и поезија уопће, кад не би могла да у нама покрене ове струне наше душевности» Ништа више него што она значи емпиричарима послије њихових »егзактних« експеримената: мало вијања одијела, мало аеропланског зврјања, нека неодређена уживања ван представа, — и то је све!

Објекат схваћен физички није друго до хипостатизи; рање практичког става према реалности. Ко хоће да пакује умјетнички кип мора да рачуна с његовом висином и дужином, као што мора да узме у обзир, из опрезности, и материјал од којега је направљен. Али ономе који је ушао у истинску реалност кипа, физичка страна служила је само као полазна тачка преко које се је срео с умјетниковом душом; она му је значила, дакле, једино спољашњи изражај умјетникова доживљаја. Ко не може да заборави физичку страну умјетнине, тај се је поставио а ртол у један не-

21