Nova Evropa

значи да она пред собом нема више умјетничког дјела, јер га је уништила; очевидно је, да оно што она има пред собом није више умјетнина него њена изнакажена љешина, њене »сухопарне формуле«, те не може да буде ни говора о »анализи уметнин«. Умјетнина је сведена на »сухопарне формуле«, јер је став емпиризма а рпоп сухопаран, тојест интелектуалистичан, а сухопарно расположену човјеку умјетнина мора да изгледа сухопарна (кируршки нож и духовност!). Што не значи друго до да немузикалан човјек не може да осјети музику зато што је напросто немузикалан, те је најбоље да и не говори о музици. Како може важност такова метода да буде »неоспорна«р То је исто као кад би се какав физијолог каприцирао да проучава физијолошке функције на љешини; али, како ће их проучавати кад су оне престале, кад оне не постојег Емпиризам мора да поступа индуктивно, тојест да види у умјетнини »друго«, раскида“ јући живу везу субјекта и објекта и пројицирајући овај посљедњи у спољашњи свијет као дату чињеницу. И баш дата чињеница, која изгледа емпиризму најреалнија реалност, показује се, на крају крајева, као »сухопарна формула«, и као љешина умјетничке творевине.

Закључак може да буде само један. Ако емпиризам убија живу бујност реалности, те налази пред собом само рушевине, значи да је у њему самоме клица смрти, умјесто живота, само љешине и костури. Али се је човјечанство и те како обазирало и осјетило потребу конкретнијег гледања на реалност преко својих филозофа. Напори њихове мисли (а ту треба у првом реду убројити Хегела) не значе небулозне метафизичке произвољне спекулације (бар у својој суштини), него бијег од укочене и мртве »чињенице«, од аветне празнине спољашности, к присној топлини духовности и к свјежим вировима унутрашњег живота. Реалност схваћена спољашње, ван и мимо човјекове унутрашњости, празан је фантом, те се онима који јуре за њом открива наједном изнакажена, исцерена и у дроњцима, онакова какова се је показала Гросу који је од Дантеове поезије видио само крпе с којима очајно витла паклена олуја. Реалност постоји за нас и по нама, те објекат сазнања може да буде само духовне природе, што значи да је сазнање у битности сазнање о нама самима. ИМ зато Хегел узима сазнање као ~. авг 'ујевеп уоп Чет Сезоббеп шпа das V"Wissen von sich als Дет Geiste ,.., d. h, es muss sich als Gegenstand sein, aber ebenso unmittelbar als aufgehobener, m sich reflektierter Geđenstand ,., Der Geuast, der sich so entwickelt als Geist weiss, ist die Жлезепзсћа « (»... знање о духовноме и знање о себи као духу... Т. ј- оно мора да буде себи као предмет, али

24