Nova Evropa

зато што је материја која може да нађе само материју. Дух је зато дух што је неопипљив и невидљив (кад би био опипљив и видљив, не би био дух); али зар он не постоји зато што га не можемо опипати и видјетиг...

Емпиризам не може да види реалност у њену живом активитету, просто зато што његов став према њој није адекватан. То признају, иако нехотично, и сами његови присташе. Њемачки емпиријски естетичар Витасек (ХМ азек) тврди: »Називамо елементарним естетским предметима оне естетске предмете чије се естетске особине не показују као збир састојака предмета; оне се, према томе, налазе у предмету само док је овај у цјелини, али се при његову рашчлањењу (Zerlegumg) губе... Мелодија се даје раставити на поједине тонове; али њена љепота није збир естетских (!) квалитета појединих тонова, него је паче од њих независна.«“) Какви су то естетски састојци, и зашто су они »састојци« кад не састављају ништа» Састојци чега» Ако се они налазе у предмету док је он читав, а при рашчлањивању се губе, значи да је рашчлањивање неадекватно. Наравно, »састојци« су једне мелодије за Витасека тонови у физикалном смислу, тојест узети апстрактно, ван конкретног доживљаја умјетникова, у ономе по чему су једнаки свим другим тоновима; јасно је да се од такових тонова не да саставити једна музичка композиција у њеној индивидуалној присности. Емпиризму, као интелектуалистичком генерализирању и схематизирању реалности, измиче испод прста, и мора да измиче, баш оно што је битно у умјетнини: њена индивидуална конкретност. Још је интересантнија тврдња словеначког књижевног теоретичара Келемине (који каже, да »metoda, ki jo upotrebljamo pri obdelavanju teh vprašanj more biti v današnjih dobah samo empirisko-mduktivna«): »Da je umotvor dostopem uživanju tudi brez analize, je treba kar priznati; isto tako, da se pri takem raztelešenju штоtvora na njegove sestavine, vsebine im oblike, pri reduciranju živih im bujnih elememtov vsebine ma suhoparne im prozorne formule zadržaja — ta lepota ubija; znanstvena amaliza se ma take pomiselke me sme ozirati, metodična vredmost analize je zato vseeno nesporna; znanstveno motrenje umetnin in naivno uživanje umetnin sta dve različni stvari«““) Дакле, научна анализа умјетнине, тојест редуцирање »живих и бујних« еле. мената на »сухопарне формуле« убија додуше умјетнину; али свеједно, наука не смије да се обазире нато, јер је најивно уживање умјетнине једно, а знанствено проматрање друго! Али, ако анализа убија живе елементе умјетнине,

*) лумазек; »Отипах бе der altyemeinem Asthetik«, 1904. **) Kelemina: »Literarna veda«, Ljubljana 1927,