Nova Evropa

са слабијом валутом. Код њих је све јефтиније, дакле и животне људске потребе. Јефтинија радна снага, јефтинији и продукти. М тако су они »најугледнији«, са најчвршћом валутом, постали немоћни да се одупру поплави туђих производа. Није им ништа помогло њихово злато. |

Али им је зато одмогло. Њихови су продукти узалуд чекали на купца. Требало је смањити фабрикацију. А то це повукло за собом отпуштање радника. Непослица вуче непослицу. Закључак је из тога свакоме мозгу приступачан. Радници су добри потрошачи. Радници који имају средстава. Људи без средстава одричу се и нужних издатака. Откидају и од уста, а камо ли да троше у потребно али не нужно; а камо ли да троше у непотребно, за одржање тијела и уравнотежење духа. А гдје нема купаца, ондје изумире продаја. Гдје нема продаје, умртвљује се продукција, затварају се фабрике, пропадају банке, и смрзавају се животне артерије. Наступа напокон стање опћег осиромашења, које у својим задњим конзеквенцијама отуђује људе сваком културном настојању и уводи их постепено а сигурно у барбаризам. -

Гдје се је дакле стигло» Видјело се. А онда се је догодило оно што се је од ових људи могло очекивати. Навалило се на оне који су били најштедљивији. »Ево вам вашег папира, дајте нам злато. Обвезали сте се да ћете дати за папир злато.« Така је била повика. Требало је стиснути срце и извући из чврстих подземних благајна златне шипке Из једних руку прешле су у друге. Из једног подземља у друго, — јер га људи копају из земље, да га сакрију У земљу. А када се је много тога извукло, тада су нападнути прогласили: »Укидамо златну валуту«. Тако се све земље враћају постепено на непокривену валуту. Покриће им је у броју на њима, иу људском повјерењу. Сад нема више »угледних« и »неугледних«. Побједило је становиште »неугледних«. Дакле, све су постале, или ће већ сутра постати, »неугледне«.

Свим овим играма није се ова »грижа« (како је правилно назива наш сељак) ријешила. Она је постала још тежа. Најтежа од 1914 до данас. Из дана у дан све опорија. Дакле, што нам је радити» Тако се питају мудраци којима је запало да у овим временима држе дизгине. »Треба трговачку биланцу уравнотежити«, — чује се опет стари поклич, као да то уравнотежење доноси хљеба. Па добро, лако је рећи, али како ће се то постићи» Можда нам успије сусједе преварити, заскочити! Разне су ту методе. Повисити царину на увоз оне робе што се и код куће може имати. Па онда и на оно што се код куће нема, јер није

50