Nova Evropa

поведа и који води према циљу који је себи поставио.. « А професор Роко објашњава улогу свога шефа: »Он управ= ља радом свих министара, држећи поред тога у рукама управу опште политике. Министарски Савет, то је орган дискусије и конзултовања. Првом Министру припада акциla... »Ово нас потсећа« — каже писац — »на правило конзуларног устава Наполеона ! (Сопз шоп де 1 ап УШ), према којем су други и трећи конзули имали право да ставе своје напомене у деловодник, а први конзул доносио је одлуке«. Зато и Бартелеми згодно упућује на изреку Наполеонова сарадника Редерера: »Расправљање је посао неколицине, а акција посао једнога«. Напоредо са Државом, а у исто време у оквиру Државе, ствара се »једина странка«: »Ми нећемо, и немамо потребе«, проглашује Мусолини, »да имамо опозицију... Опозиција није потребна за функцијонисање здравог политичког режима, она је излишна у једном режиму који је толико потпун као што је фашистички.« А будући да постоји само једна странка, може и да постоји само једно мишљење. Чему слободаг Слобода је, за Мусолинија, умрла, постоји само њена »отрула лешина«.

Делом општим тенденцијама времена, а делом можда синдикалистичко-социјалистичком прошлошћу самог Мусолинија, па донекле и непосредним утицајем бољшевизма, објашњавају се синдикалистичке тенденције фашизма. Ево у том погледу формуле нашег аутора: »Грађанин уступа место произвођачу, а јединка стручној организацији«. Али, синдикализам се ипак подређује Држави, иако Парламенат постаје представништвом корпорација. Професор Бартелеми држи, да фашизам није социјално реакцијонаран; и да није безусловно опасан за светски мир, иако несумњиво садржи елементе који угрожавају спокојство суседа. Али притом не види у њему никаквих елемената привлачних за друге народе. Постављајући питање, да ли је фашизам »артикал заекспорт«, које су питање и сами фашисти већ решавали и позитивно и негативно, Бартелеми се у овом случају придружује Мусолинију; он »не верује да је демократија угрожена примером и пропагандом фашизма, јер опасност за демократију долази“ изнутра а не споља...« Фашизам, који је себе прогласио нечим новим, представља у ствари само мешавину старих елемената, и зато није привлачан. И то још није све: несамо за друге, него ни за саму Италију фашизам неће моћи остати сталним режимом. Наш аутор потсећа на »допунски акт (асје ада оппе!ј« којим је, по налогу Наполеона, велики првак либерализма Бенжамен Констан претворио Им-