Nova Evropa

краја протумачен на гундолфовски начин, — Гете је до краја прогундолфовљен. Па и ту се бунимо. Није нам, кажем себи, оставио ништа за наслућивање, за наше раз боре, за на ш ћеф. Тај је Гете толико завршен, да више не може припадати никоме до само Гундолфу. Нема више у њему ниједне тајне, ниједног зова. И бунимо се, што нам је у тој мери отео Гетеа. Тако нам професори отимају и Шекспира, и још двојицу-тројицу и десеторицу које волимо и које бисмо хтели сачувати за нас лично. Не оставише ништа више — за нашу душу. А онда сам читао Гетеа упркос Гундолфу, и видео сам да се Гундолф преварио, пребацио, подбацио, — и радовао сам се, као што се радујем природи милој кад осетим да је она свију нас, а не једнога појединца. Онда ме опет, на махове, обузимала сумња, —- учинило се као да је у праву Гундолф... Оваква се књига доживљава, оваква је књига борба и ратовање, и ве лики одмор, и немогућа узрујаност.

Гундолф одбацује све податке о Гетеу који не би били Гетеово најприсније дело. Гете је највећма Гете у својим делима, где је остваривао несамо своју свест, и свој замах, него и развијао материју до коначнога облика. Тај је напор већма гетеовски него свака биографска појединост, у којој је мање Гетеа, у којој је често само случајни Гете. Зато Гундолф не придаје готово никакве важности безбројним мемоарима. Више је важности, каже, у разговорима, али и они су у многоме случајни и сувише једнострано условљени. Још више је Гетеа, његове праве суштине, у писмима. Али је највише Гетеа — у самим делима. Гундолф иде тако далеко да и ту прави избор. Има читав низ дела у којима је Гете додуше на врхунцу једнога доба свога стварања; али та дела, по нечему, нису довољно животворна, она су само мајсторска и виртуозна, она су плод Гетеове генијалности, али не и плод развојног Гетеа, — тојест, Гете би могао да постоји и без њих, они нису саставни део Гетеа. И њих Гундолф помиње, али се за њих не хвата, она га не привлаче а и не одбијају, — она су му индиферентна. За Гундолфа је само оно Гете што је прави део правога Гетеа; све случајно у Гетеу, ма то била и генијалност у владању над датом формом, све што није у највишем смислу речи стваралачко, Гундолф оставља пострани. Или још друкчије: Гете је за Гундолфа Бог који ствара себе кроз светове; светови су део тога Бога и као такви важни, подједнако важни: они су продужење и остварење Бога; а све што је само доказ божје силе и величине — није у тој мери божанско, није део божанства, него само његова одлика. А то је, опет, Гундолфу споредно, јер Гундолф никад и не сумња да би Бог-Гете могао небити Бог... Шта ће ту пуки

198