Nova Evropa

у стању да укочи, да заустави, да измени читав низ координираних поступака. Ову улогу кочнице, која задржава инстинктивне радње, игра — нарочито код човека — разум. То је његова прва биолошка улога. Слично томе, како је инстинкт у своме развићу на првом месту кочница рефлекса, тако је разум регулатор који стоји над инстинктом и кочи његову функцију: разум даје животињи способност да се. прилагођује појединим условима живота. Уколико је инстинкт стално прилагођен условима живота, који су својствени дотичној врсти животиња уопште, утолико разум чини могућним прилагођавање условима живота који окружују сваку поједину индивидуу; например, инстинкт исхране тера животињу, која је спазила свој плен, храну, да је ухвати, али је разум у извесним случајевима задржава јер је сећа на опасности што их је преживела у сличним случајевима. Или, други пример: инстинкт самоодбране тера птицу да се удаљи од човека, али је разум задржава, на основи личног искуства, и — за разлику од других јединака исте врсте — иста птица узима хлеб са стола или чак и из руку човека који ју је на то научио.

Значај разума за више животиње огроман је. Прва његова улога је, како је већ напоменуто, у томе да кочи, успорава инстинкт у случају потребе; и друга: да прилагођава јединку за безброј случајних прилика и компликација у животу. Али не треба прецењивати овај разум виших животиња, који је уздиже изнад свих других. Распрострањено мишљење, у литератури и друштву, о необичном разуму животиња није исправно, и све оне приче, којих има готово у свакој породици, о невероватној довитљивости паса, генијалности или доброти мачака, коња, пацова, па чак и канаринки, спадају добрим делом у ону групу анекдота коју називамо »ловачким причама«; у ствари, то су често случајеви непотпуног и површног посматрања и тумачења поступака животиња. У истини, разум животиња упоређен са човечјим разумом — врло је скроман, и састоји се једино у памћењу, у способности поступати по аналогији и користити се лично стеченим искуством и искуством друтих. И то је све. Најновија, на широј научној основи изведена истраживања психе највиших животиња — антропојидних мајмуна — под условима врло сличним њихову природном животу (темељна испитивања, например, немачког научника Келера) показала су, да чак и ове животиње, које су далеко интелигентније од свих других, у развићу свога разума не премашају нивб разума трогодишњег детета. Ни трага некоме апстрактном логичном расуђивању не налазимо код животиња; оне нису у стању да направе ни наједноставнији силогизам. Утолико мање налазимо код њих

359