Nova Evropa

живљи рад преко границе Дрине. А место тога, дође обустава свакога рада! Иако је та обустава, логично судећи, била оправдана с обзиром на стварну ситуацију, ипак сарадници на овим пословима нису могли лака срца да се измире с оваквим стањем. То је у души сваки осећао. Сама по себи, појавила се мисао код већине: ако већ не могу сами ништа радити, да бар онима ван граница не говоре да је рад обустављен, да се не би губила нада код њих и слабио дух. Везе са Босном и преко граница, биле су, како рекох, стварно прекинуте; непосреднога, или планскога, рада није било, нити би се могао изводити. Ипак тај прекид није био апсолутан; јер је велик број наших људи из граница Аустријске Монархије долазио, понајвише, у Београд, и ту, као што је природно, тражио да се види и састане с онима с којима се лично познавао, или за које се чуло и знало да раде на пословима нацијоналне пропаганде. Сва та лица са којима су појединци долазили у додир бодрили су духове оних који су долазили у Србију, и то је ето био рад после Балканских Ратова. То су и тако радили несамо чланови организације »Уједињење или Смрт« који тада беху у Београду, већ и сви они који не беху припадници ове организације а раније су понешто радили у истоме правцу, — сви они који су, и ван сваких организација, из чисто нацијоналистичког осећаја, живели у неком општем уверењу које је тада владало у Србији: да нам неминовно предстоји конфликт са Аустријом, па ма шта се радило или не радило у Србији. Све то

што је рађено — а није се стварно ништа више радило до бодрило духове и уливало наде —, радили су појединци, на своју руку

и без икакве међусобне везе.

Најаче непосредне везе с омладинцима из Босне и Херцеговине имао је свакако Танкосић. Те везе биле су, махом, личне, јер су проистицале из личних познанстава с онима који су долазили у Србију да се боре, прво као четници у Македонији, а затим као добровољци у Балканскоме Рату. Већина тих наших четника није се више ни враћала својим домовима, због прогона које би аустријске власти вршиле над њима, »српским комитама«. По свршеном Балканском Рату дошао је и известан број омладинаца из Босне и Херцеговине који нису раније участвовали у нашим борбама; дошли су са жељом да се и они извежбају за четничку борбу, те да буду спремни и оспособљени за борбу против тако омражене Аустрије. Они ступише у контакт са својим друговима, а преко ових и са Танкосићем. А Танкосић, десетогодишњи четнички војвода, нити је могао нити је хтео да прекида везе са добровољцима и четницима. Међу тим лицима били су Чабриновићи Принцип. Ни једанни,

401 ОУ 6