Nova Evropa

жена. Цео свет, па и сами ми, нашли бисмо се пред свршеним чином. И зато, када је код мене дошао једнога дана у канцеларију Танкосић, и рекао: „Има неких младића Босанаца, досадише ми молећи да им допустим да оду у Босну, = хоћу ли да их пустим“ — ја сам, доиста, тога тренутка, неразмишљајући даље, казао: „Па, пусти их! Танкосић ми је тада рекао, да ти младићи, по договору са друговима из Босне, хоће да покушају нешто против Фердинанда. Право да ти кажем, тога сам тренутка помислио, да је немогуће да такав атентат успе, и да можда неће ни доћи до њега. Претпостављао сам, да ће Аустријски Престолонаследник бити тако чуван и осигуран да му се не може ништа догодити; у најбољем случају, да може доћи до каква инцидента, који би за њега и његову околину био један мементо, те да увиде да је опасно нападати на Србију. У сваком случају, нисам могао претпоставити ни у сну да такав атентат може бити поводом за рат противу Србије... пак, када сам, после некога времена, размислио мало више о тој ствари, решио сам да покушам да се пребачени младићи врате, и да се на сваки начин спречи атентат. Тај покушај учињен је преко четника Ђуре Шарца. Било је доцкан. Атентатори, како ова двојица што су отишли из Србије, тако и они који су се затекли у Сарајеву, нису хтели да чују зато...« После Рата, распитивао сам се о томе покушају Ђуре Шарца, али нисам могао ништа тачно утврдити. Ђура Шарац је, после Солунског Процеса, у коме је сведочио противу нас оптужених, упућен у Швајцарску на продужење школовања, и пред крај Рата умро је у Швајцарској.

Толико је мени познато о уделу Драгутина Димитријевића у Сарајевском Атентату. У сваком случају, тај његов удео није дело организације »Уједињење или Смрт«, — то је његово лично дело. Према томе, постоји извесна непотпуност између овога што ја знам и онога што је покојни Стојан Протић тврдио. Ако је његово тврђење у свему тачно, оно се даје протумачити једино психичким стањем Аписа у времену суђења у Солуну. Његова последња воља, пред стрељање, јасно изражава његову мисао:

„Иако осуђен од оба суда на смрт и лишен милости Круне, ја умирем невин, у убеђењу; да је моја смрт била потребна Србији из виших разлога.

Из овога мога убеђења потиче и моја душевна мирноћа са којом очекујем свој последњи час. Нека Србија буде срећна, и нека се испуни наш свети завет уједињења целог Српства и Југословенства, па ћу ја и после своје смрти бити срећан и блажен, а бол, који осећам што ћу од српске пушке погинути, биће ми драг и мио у уверењу да је та пушка.

408