Nova Evropa

Један од оба стиха елегијског двостиха, хексаметар, познат је нарочито, као »херојски стих«, из Омирових епа; али је овај стих, прелазећи из грчке поезије у латинску, изгубио много од свога достојанства и од своје снаге, прилагођујући се и интимнијим осећајима песника, те напуштајући једноликост и у метру, несамо у изразу: од преимућствено дактилског стиха постаје — како смо већ видели тежи и многостранији шестостопни стих у којем се одмењују тросложне стопе са двосложнима, иако се настоји да ове двосложне стопе не изневере нагласак и трајање такта, док се ритмичко јединство стиха суревњиво чува јасно обележеним крајњим двема стопама, од којих је једна — пета —- редовно дактил (само по изузетку спондеј — »уег5из зропдансив«), а последња увек двосложна, са наглашеним првим слогом, за којим следује кратки ненаглашени слог завршујући ритам (не прекобројно, као код јампских стихова са женском стопом на крају). Код другог стиха, пентаметра, ритмичко је јединство, како рекосмо, још боље сачувано и наглашено, будући да је стих подељен на две не сасвим (бар редовно не сасвим) једнаке половине, са сталним пресеком (цезуром) после трећег наглашеног слога, и са редовним понављањем два дактила и трећег наглашеног слога у другој половини. Заједно са хексаметром, понављамо још једном, двостих је тако јасно маркиран рит“ мички и метрички, да нема никакве опасности за сам стих ако смисао прелази из једнога стиха у други, и даље у идући; напротив, препоручује се овако прелажење, баш као што се изречно препоручује — и код дистиха, као код стиха уопште, — да се, избегавајући монотонију, не подударају стално ритмичке стопе са стопама речи (»Мегзћиза« и »Уог|биз5«), већ да следе једна из друге, да се гоне и прегањају што је више могућно. У том се погледу, уосталом, слажу римски елегичари са грчким песницима, па разлика међу њима остаје поглавито — како смо већ рекли — у замењивању понеких тросложних стопа, које код Грка превлађују, двосложним стопама (спондејима), које римски песници уносе све више и више. Мако стих остаје још увек дактилски, ипак је однос латинских стопа према грчкима друкчији, па с њиме и карактер стиха. У немачкоме придолази још к томе, да су двосложне стопе не ретко трохејске (место спондејских у латинском), услед чега се стих опет мења; иако, на другој страни, не треба губити с вида да има разлике између тросложних и двосложних стопа у античким језицима и у модерним језицима, па су тако — например грчки дактили много лакши него рецимо немачки, јер су дуги слогови у немачком дужи и јаче наглашени него дуги слогови у грчком. .

434