Nova Evropa

чисто одбранбена мера Британске Владе, која се није могла даље донкихотски извргавати експлоатисању свога држања од стране свих осталих светских држава, и пријатељских и непријатељских.

И тако се, напоредо са појачањем протекцијонистичке политике, почеле увлачити прошлих година у свим европским државама, готово неосетно, нове форме »планске привреде«, које се уштрцавају као серум у болесни организам светске привреде. Контингентирање увоза, државна контрола над извозом и над производњом, етатизирање кредита и клиринга, привилегована друштва и разни монополи, то су нови савезници досадашњег протекцијонизма, бољшевички савезници у капиталистичкој униформи. Јер, треба ствари назвати правим именом: све те нове привредне одредбе и установе нису друго до карикатура законодавства руских Совјета и »Пјатиљетке«, — одлична војска у борби против основних начела демократије и права човека и грађанина. Збуњена генерација, која је прошла кроз све фазе моралних и физичких мука Светскога Рата, није способна подићи оно што је у дивљању и лудилу момента уништила. Цвет ове генерације побијен је у Рату, а они који су остали, незадовољни резултатима својих патријотских жртава, стоје разочарани и скептични, и немоћни за нове велике напоре и жртве; док млађи нараштаји, одрасли у атмосфери незадовољства и неповерења, мржње и цинизма, блуде по мраку трагајући за новим вредностима и новим »системима«, те колебајући се између екстрема крајњег нацијонализма и интегралног комунизма.

Из ових дубина моралне депресије, као последице неуравнотежености и збуњености савремене интелигенције, издигли су се пророци насиља: Љењин, и Мусолини, један за комунизам други за фашизам, а обоје одушевљени следбеници Жоржа Сорела, који је својим теоријама о организованоме насиљу (»геех!оп5 виг Ја утојепсе«) отровао узнемирени и болесни дух нашега времена. И наши савремени економисти, проповедајући нову »планску привреду«, иду и несвесно стопама бољшевизма и фашизма, стопама организованога насиља, израђујући и усавршујући те златне окове којима ће привреду потпуно изнурити, а с њоме и човека као слободну јединку и индивидуу.

Нема, међутим, сумње, да данашњи привредни систем, оличен у капитализму, болује од тешке болести, — капитализам монопола и трустова и картела, како га данас видимо у Америци и Великој Британији, и у осталим превасходно индустријским државама и средиштима. Идући затим, да гомила и прикупи све више капитала у све мањи број руку, да раздели свет на мали број милијардера-послодаваца и

511