Nova Evropa

јер — »оно Велико и Значајно стоји већ давно на другој страни«. Та друга страна, то је тај »опћи фронт социјалне литературе«, за којим стоји књижевник који »иније примарно књижевник, него борац на једном одсјечку фронта пролетерске борбе«, и који »има да савлађује запреке и нанелитерарном терену«. Њему су узор руски писци (дабогме, совјетски), који су »најактивнији чиниоци на обнови земље и изградњи социјализма«, те који »организовани у т. зв. ударне бригаде полазе у колхозе, руднике, творнице, свуда гдје човјек живи и ради, да тамо ријечју и пером, а не ријеткои физичким радом, придонесу свој обол реализацији једног грандијозног покушаја«; »њихова дјела су намјењена пролетеру, који их треба и зна цијенити«. »То је стварност према којој исправан и поштен књижевник не може да остане равнодушан«. И тако једнако, све с истог милитантног »социјалног« гледишта, »једино исправном методом дијалектичког материјализма«. Да одмах кажемо: немамо ми ништа против »социјалне« књижевности, ни противу »методе дијалектичког материјализма«, у принципу. (У чланку за овим наћи ће наши читаоци стручнији суд о »методи дијалектичког материјализма«.) У саму дискусију ми не улазимо. Исто тако, можемо потпуно да разумемо, да се неко залаже за пролетерску књижевност, да брани »социјални реализам у литератури«, који »не иде само затим да живот прикаже онаквим какав је уистину«, јер му је то »сувише уско, управо статичко«. Можемо чак да схватимо, с тактичког гледишта, и настојања да се »повуче један опћи фронт социјалне литературе«. Али оно што нећемо и не можемо да схватимо и разумемо, то је да се овај фронт жели као једини у литератури, да се метода дијалектичког материјализма оглашава као јединоисправна, и да се свакој другој литератури и сваком другом схватању објављује рат до истраге: »Осјећај да иза њих стоји будућност, и да се налазе у редовима класе која је носилац те будућности, то је оно што даје снаге и полета протагонистима наше младе социјалне литературе, што им улијева храбрости и одлучности... Социјални односи између једне и друге стране у данашњем социјалном поретку постају све јаснији и одређенији«, и »више нема заједничког језика којим би се могли споразумијевати, — тко говори једнима мора бити спреман да га не разумију други; свака сентименталност ту је излишна, књижевник има да бира између Рада и Капитала« Да ли је доиста дотле дошлог — Аргументи које нам нуде ови »протагонисти наше младе социјалне литературе«, у доказ ових својих тврдња и гледања, не могу да нас потпуно увере.

532