Nova Evropa

Да оставимо пострани Маркса и Енгелса, и »духовно оруђе које су нам оставили у наследство«, скупа са »ударним бригадама« совјетских писаца, па да се држимо наших прилика, имајући у виду (према савету писца уводника у »Књижевнику«) »и становите разлике, увјетоване економским, нацијоналним, и хисторијским околностима«. Ако је радничка класа доиста потиснула, и — како кажу ови наши социјални протагонисти — прегазила грађанску класу, намећући савременој књижевности као главни проблем, несамо за расправљање него и на решавање, »положај радног народа у склопу данашњег друштва«, и ако нећемо да »просто копирамо вањске узоре и шаблонско преузимање тема и изражајних облика од писаца других земаља«, зар онда неби — по свим правилима логике и у смислу »воље за ликвидирањем социјалне неједнакости« — у нашој земљи имаосељак првенствено право на привилеговани положај у социјалној књижевности и у »активизму« наших књижевника» Јер, нико не пориче чињеницу, да је 50% нашег пучанства сељак; па ако се призна још и да смо индустријски веома неразвијени, — каква онда доказна снага остаје тврдњи, да је наш пролетаријат »по својој хисторијској улози, по свом положају у већим градовима, и по својој акцијоној способности, главни носилац социјалног прогреса«, те да зато наша литература треба да се »првенствено позабави њим«» Чињенице се не дају речима уклонити с пута; а чињеница је, да је »наша средина конзервативна«, — то вадимо из чланка о којему говоримо. »Не смије се на живот гледати сувише симплицистички«, па једноставно применити »методе хисторијског материјализма на нашу стварност«. О томе се у начелу слажемо; само што треба и у пракси водити рачуна о струјама у »нашој конзервативној средини«, па и о мишљењима и уверењима »смијешних противника као што су Милош Црњански, Иван Невистић, и слични«.

Немамо намеру да, наводећи горња имена, изазивамо и наљутимо наше борце за »опћи фронт социјалне литературе«, већ једино да им предочимо релативну вредност њихове тезе и њихових аргумената, и да оспоримо уопште потребу стварања некаквих противничких »фронтова« у књижевности. Јер за нас су »смешни противници« и они који третирају Гетеа као »буржуја« и »малограђанина«, који обећавају Мештровићу као уметнику спасење ако пође у комунисте, и за које књижевник »и није примарно књижевник него борац на једном одсјечку фронта пролетерске борбе«. А ми притом нисмо ни мало мање слободоумни, нити мање отпорни према »нашој конзервативној средини« него »Књижевник, хрватски књижевни мјесечник«, — то ће нам признати његов уредник.

593