Nova Evropa

изречене, претварају у дјело и у тварност, а изрониле су из прабића, да опет уроне у божанску Природу, коју је пантеист Гете тако дубоко осјећао. Козмички дах што хаче у висинама као да се сав издухао над врхунцима и разлио се — а да се тиме не изгуби — у нешто мрачно и дубоко што се умирило, па и укочило, у просторима који шуте. _

Ал су без броја невидљиви мостови што спајају висине с дубинама, Небеса са Земљом, па између тих првих и ове посљедње као да и нема граница. Козмичко хакање, већ упокојено у висинама, смирит ће се истом у нашим HH8Hнама, као што се посљедњи кругови воде, усталасани насред језерцета, смирују и губе тек уза жалове.

И Гете након тога вели:

In allen Wipteln Spurest du Kaum einen Hauch;

Свемирски дах умире дакле заправо — у тој ноћи, на земљи — у вршикама стабала, јабланова, или јела, па и ма чега било што је високо и лако трепти, јер је ријеч » Wipfeln« (грађена, као и ријеч »Стрте «, с устрепталим сугласницима) такођер једна од праријечи, којима Гете изразује више душу но тијело, више суштину но твар.

Хакање на умору сишло је дакле с висока на нашу земаљску разину, у крајеве тварности и конкретности, па нешто тварно и конкретно мора настати од Даха који ствара и твори чак и онда кад нам се чини да се потпуно смирује.

Рле Убвејет зсћшећвеп "т У/ аде.

Шума. Птице. То нису више исконске ријечи-мајке, од којих многе живе и ткају у Гетеовим дјелима; то су — да се тако, од невоље, изразим — двије од оних ријечи-кћери којима ми, обични смртници уплетени у копрену Маје, изражавамо све што можемо осјетити својим сјетилима. А да је свемирски дах сишао у земаљску материју па у њој се, за неко вријеме, и притајио, показује нам Гете доносећи у тај верс ријечи грађене другим вокалима и консонантима и мијењајући изненада ритам стиха.

И сада, из дубине човјека, који већ дуго, и већ уморан, лута у ноћи (а та ноћ као да није наша обична, географска, ноћ, но непрекидна тешка ноћ људскога живота), избија болно ал и ресигнирано, па и са чежњом, — уздах који иде усусрет свемирском хаку што силази и плине у све слабијем даху, израженом гласовима који као да једва шуште и полагано се губе у посљедњој ријечи ноћне пјесме: