Nova Evropa

ova Evropa

Кпјаба XXVI. Broj 3. 26. marta, 1933

tam

Нови романтичари. 1

Кроз дуги низ столећа, долазило је до судбоносних и катастрофалних поремећаја у људском друштву: пропадала су голема царства, ишчезавале моћне и развијене културе и цивилизације, и долазиле на њихово место друге, искрсавали су на светској позорници небројени народи, да их опет нестане у крвавим ратовима и револуцијама, — мењала се из темеља целокупна ситуација у равномерном историјском току људскога развитка, и једни основни назори и погледи на свет побијали су и замењивали друге. Али као да ниједна од многобројних прошлих генерација није ишла тако далеко у агресивном нападању и негирању свега што је пре ње постојало, и што се пре ње мислило и исповедало, као ова данашња. Ова наша садашња млада интелигенција, или бар један њен велик део, пориче све што сачињава и саму суштину човечје природе онако како су на њу гледали нараштаји пре 1. августа 1914; управо, она као да верује, да је након тога судбоносног датума човечанство из основа изменило саму своју природу. Читаве легије савремених интелектуалаца и »научника«, уметника и политичара, исповедају јавно и гласно, да модерни човек више нема, или не сме имати, властитога душевног живота, да не сме више постојати као слободна индивидуа, већ да се има претворити у »колектив«, управо претопити у њега, подредити строју оном страшном бољшевичком »дњепростроју« —, оној грдосији што треба да заузме место недисциплинованих и анархистичких чопора »душом претоварених« људских јединака. Све се има подредити колективу, све се има социјализовати и начинити зависним од потребе маса, од насушне потребе маса, све — па и уметност. Нема више уметности, — уметност је луксуз; нема више уметности у књижевности, већ само књижевности као »социјалне потребе«, и то потребе у најелементарнијем и најбуквалнијем смислу те речи. Какав Микеланђело, какав Шекспир или Гете, какав Бетовен и Мо- .

97