Nova Evropa

пред латентним и неодложним питањем. Може неко бити више или мање толерантан, цијела епоха стоји пред тим питањем, питањем које — као принцип — гласи: »Може ли човјек било које крви у својим идеалима, у својим импулсима, у својим дјелима, дисати било којим духом; или је преодређено у часу његова рођења, које ће боје и којег смјера бити његова дјела»« Питања, да ли Индијац може бити Енглез, да ли Црнац може стварати у духу америчкоанглосаске културе, и томе слична, само су епизоде тога једног великог, опћег питања: »Је ли дух којим човјек мисли израз његове крви; или је он израз средине, одгоја, па и индивидуалног талента»«

Антисемитизам данашњице дијете је расизма. Некад је антисемитизам могао бити посљедицом средњевјековне побожности; данас, кад од десет образованих људи свега један вјерује у Бога, данас поуздано људи нису антисемити зато што Жидови не вјерују у Христа. Антисемитизам се не може ријешити само толеранцијом, јер иза толеранције може још увијек стајати тврдња, да Жидов не може мислити као што мисли Аријевац, иако ми ипак толерирамо његову мисао. Питање дакле тиме није ријешено, — преко њега се је само склизнуло једним компромисом. Може и неко рећи: »Па што се Жидови сада буне, кад су их одувијек само трпјели, а пречесто и прогањалиг« Да, али су некад Европејци прогањали Жидове зато што су у њима видјели убојице Христа; а сваки је Жидов могао оставити Гето кад би се покрстио! И колико је Жидова тако, током вијекова, прешло у друге народе у моменту кад су се покрстили; колико ли је тако жидовске крви примио само грчки живаљ око Средоземног Мора у првим хришћанским вијековима! Да није било Жидовима увијек прирођеног, фанатичког идеализма и тврдоглавог самољубља, хришћански би свијет одавна већ примио и претопио у себе овај народ, као што је то учинио са толиким другим народима, савременицима на почетку нашег рачуна времена. Замислите, да је некад у некоме граду Европе некоме успјело да покрсти свој Гето, свијет би то био дочекао с одушевљењем. Јер је свијет био спреман да прими сваког покрштеника, ма које расе био. Ето, с овог гледишта ово питање постаје нарочито занимљиво.

Погледајмо дакле расизам: какав је он био кроз разна стољећа Историје» — Индијци су га познавали, али је он тамо био дух касте: Браман је онај који је способан да постане свећеником; а свећеник је у Индији био онај који је имао више душевне способности, који је био зрео за вишу спознају. Значи, да би човјек могао имати узвишених мисли, он мора бити од одабране крви. То је расизам као дух касте. Никаква аскеза не може човјека учинити Браманом; његову

410

сз