Nova Evropa

ство«. Павле му на то одговара: »А ја сам се с њиме и родио«. — Павле себе зове »ћото јидалсиз«, из Тарза Цилицијског, и био је, како знамо, преодређен за жидовског свећеника, као ученик тада најславнијег Рабина Гамалијела, — он, сту15 romanus! Рим, дакле, није познавао расизма. Роб из Египта могао је постати слободњаком, и касније је могао бити и посињен од каквог »римског грађанина«, па да и сам постане римским грађанином. А могао је то грађанство стећи и новцем (што није била неправилна ствар), или заслугама за државу, или везама на двору, или било на који други начин.

Али је расизам ипак моћно и изразито постојао у староме свијету, — носиоцем су му били Жидови. Жидовом није нико могао постати. Крвљу је била ограђена вјера у једнога Бога. Чак и Александар Велики застао је пред Храмом Јерусалимским: кад је, након својих првих малоазијских победа, допро до граница Палестине, пошли су пред њега свећеници Јерусалимског Храма; а он, велик и моћан, изашао им је усусрет тако да је своју пратњу оставио на неколико десетака метара иза себе. И тад — мјесто да је чекао оријенталски поздрав, по коме би свећеници пали ничице пред њим, — он се дубоко и први поклонио пред њима, својим будућим вазалима! Кад су му то касније спрочитавали, он је рекао: »Поклонио сам се пред њиховим Богом, чији су они заступници«. Александар је био примљен у египатске храмове, али у Јерусалимски Храм његова нога никад није закрочила. А Александар је себе сматрао учеником и посвећеником Ефеског Храма, који је — по легенди — изгорио оне ноћи које се он родио. А није ступио ногом на праг Јерусалимског Храма, јер — није био расни Жидов!

Да се сад опет вратимо на Дјела Апостолска. Додуше, може неко рећи, да све то није историја; али да те ствари, које се спомињу у Дјелима Апостолским, нису били одговори на важна питања времена у коме су настали, тад би биле испуштене и не би се о њима водило рачуна. Жидов или Нежидов — то је, унутар жидовског свијета, било најважније питање. Грк није могао постати Жидовом (ДЈ. Апост. ХХ1/28: »Па још и Грке уводи у Цркву и опогани мјесто ово«). Једно вријеме било је дакле само »вјерних из обрезања« (Х/4: »Задивише се вјерни, који бијаху с Петром, видјевши да се и на незнабошце изли дар духа светога«; »И кад изађе Петар у Јерусалим, препираху се с њиме који бијаху из обрезања: „Ишао си к људима који нису обрезани и јео си с њима«). У коме није текла крв оца Аврама у жилама тај би опоганио чак и »диаспоре Жидова« у Грчкој, а то и нису биле праве цркве већ обичне богомоље (док је стајао Јерусалимски Храм, била је само једна Црква, свети Јерусалимски Храм). То је најстрожи и најизразитији ра-

412

Пара ен Cane)