Nova Evropa

тућио право зближавање. Чак ни после смрти Достојевскога није могао Тургењев да до краја угуши у себи хладноћу према оному који га је за живота тако безразложно вређао и извргавао руглу савременика.

Тургењев је прекинуо добре односе и са Херценом, са Ф. И. Тјучевим, Н. А. Њекрасовим, с којима је свима раније био пријатељ. У сукобу са Херценом Тургењев је био донекле сам крив (показавши безуветно слабост воље за време: сенатске истраге о његовим односима према руским емигрантима-револуцијонарима — Херцену, Огареву, и Бакуњину, којега је изнео пред свет под именом »Руђина«), док у другим случајевима на њему није било ни труни кривње, а ипак су му то дуго и оштро пребацивали. Његов интимни пријатељ А. А. Фет-Шеншин, без икаква видљива узрока, сасвим неочекивано, прешао је у противнике, и у својим познатим »Успоменама« није се уздржао ни од клевете. Фини лиричар, Фет је у исто време био типичан старински властелин, са идеологијом гардијског официра, који се није могао помирити са широким европским либерализмом Тургењева. Из личних разлога оцрнила је Тургењева ситничава Головачева-Панајева. А споменућу још и анекдотску оптужбу Тургењева од стране многоме непознате списатељице А. А. Виницке, за над њом извршену литерарну крађу! У својим успоменама (у »Новоје Времја«), она је Тургењева приказала у одвратном облику човека који »експлоатише време и поверење младе списатељице«... Сличан је случај са славним И. А. Гончаровим, који је такођер оптужио био Тургењева за плагијат. Сазвани, на Тургењевљев захтев, збор вештака (1860) дао је неодређено, магловито решење, па иако се најодлучније одбија свака сумња о плагијату, ипак се допушта велика сличност Тургењевљевих романа са »Понором« Гончарова, услед једнакости животно-идеолошких прилика при стварању оба писца, будући да су им дела никла на »једном те истом руском тлу«. Тургењев и Гончаров су после овог прекинули своје познанство, и то је непријатељство — након кратког измирења — трајало све до смрти.

Први утисак свих тих бројних распра, тужаба, неспоразумака, гласина које су колале око имена славног песника »племићских гнезда«, веома је неповољан за Т ургењева. Али је објективно истраживање свих тих тешких и неугодних питања јасно показало прави: узрок и вредност свега тога. Главна и готово једина кривица Тургењева лежи у његовој способности оштрог посматрања, у начину смелог и финог сликања, и његовој стваралачкој оригиналности. По карактеру своје књижевне индивидуалности, Тургењев није водио рачуна о друштвеним предрасудама и конвенцијама, руководећи се искључиво својим уметничким позивом и друштве-

449